Сви планови

Живот са сврхом

Седам дана откривања да твој живот није случајност: створен си намерно и са сврхом.

  1. 1. дан

    Страшно и чудно саздан

    Данашње читање

    Размишљање

    Затвори очи на тренутак и помисли на најсложеније што си икада видео: жилице листа, узорак пахуље, начин на који новорођенче обавије прсте око твојих. Сада размисли да је Бог истом непурном, брижљивом пажњом начинио тебе. Управо о томе пева псалмист Давид у Псалму 139, и то није написао као богословско предавање, већ као дах који застаје, чин обожавања рођен из личног чуђења. Давид пише: "Јер ти си створио бубреге моје, саставио си ме у утроби матере моје. Хвалим те што сам страшно и чудно саздан; чудна су дела твоја, и душа моја знаде то добро" (Псалми 139:13-14). Бубрези се овде односе на најдубље делове, који су у хебрејском мишљењу били седиште најдубљег бића. Бог те није само оцртао споља, већ је обликовао твоја скривена места. "Саставио" носи слику плетења и тkaња, као да мајстор ради на разбоју у тами, стрпљив и прецизан, не пропуштајући ништа. За оног ко први пут чита, ево једноставне истине: ниси био космичка несрећа, ни биолошка случајност, ни грешка коју неко мора да објашњава. Пре него што си први пут удахнуо, Бог је већ радио на теби. За вернога који већ дуго хода са Господом, застани код овога: Давид каже "душа моја знаде то добро". Ова истина није намењена да остане у глави. Она треба да се слегне тако дубоко да је твоја душа зна као што твоја плућа знају да дишу. Данас многи од нас носе ране које шапућу супротно од овог псалма. Одбацивање, неуспех, непромишљене речи некога ко је требало да нас боље воли: ти гласови су гласни. Али они нису меродавни. Онај који те је сатакао у тајности говори јаче од сваког гласа који ти је икада рекао да ниси важан. Створен си с намером, са сврхом, од Бога који је своје дело назвао чудним. Нека ова реч данас падне на твоје срце: чудно. Не осредње. Не прихватљиво. Чудно.

    Прикажи данАудио доступан
  2. 2. дан

    Створени за добра дела

    Данашње читање

    Размишљање

    Постоји питање које тихо прогања готово свако људско срце: „Зашто сам овдје?“ Одговор тражимо у каријери, у односима, у постигнућима, а понекад на дну сопствене исцрпљености, када нас ништа друго није испунило. Данашњи одломци нас не остављају да нагађамо. Они јасно одговарају на то питање, а тај одговор ослобађа више него што се већина нас усудила вјеровати. Апостол Павле, пишући цркви у Ефесу, долази до једне од најважнијих реченица у цијелом Писму: „Јер смо његово дјело, створени у Христу Исусу за добра дјела, која Бог унапријед приправи да у њима ходимо“ (Ефешанима 2:10). Ријеч преведена као „дјело“ је грчка ријеч поиема, од које потиче и наша ријеч „поема“. Ти си Божија пјесма. Пјесма није случајна: свака ријеч је изабрана, сваки стих постављен с намјером, сваки ритам промишљен. А та пјесма је, каже Павле, написана да нешто чини: да хода у добрим дјелима која је Бог унапријед припремио. Ако први пут читаш ово писмо, обрати пажњу на оно што долази непосредно прије десетог стиха. Павле је у 8. и 9. стиху јасно рекао да нисмо спасени сопственим напорима нити својом добротом. Милост, Божија незаслужена наклоност, једини је темељ нашег спасења. Али милост никада није крај приче, она је њен почетак. Нисмо спасени због добрих дјела, али смо апсолутно спасени за њих. У твоје спасење уграђено је одредиште. Пророк Јеремија говори народу у изгнанству, расељеном и збуњеном, који се пита није ли га Бог заборавио, и преноси ову ријеч: „Јер ја знам мисли које мислим за вас, говори Господ, мисли о миру а не о злу, да вам дам крај какав очекујете“ (Јеремија 29:11). Тај „очекивани крај“ значи будућност и наду. Ако се данас осјећаш као у изгнанству, далеко од мјеста гдје си мислио да ћеш бити, несигуран у свој следећи корак, Божија порука се није промијенила. Он није измијенио своје планове за тебе. И даље мисли мисли о миру за тебе, а добра дјела већ чекају на путу пред тобом.

    Прикажи данАудио доступан
  3. 3. дан

    Поуздај се у Градитеља пута

    Данашње читање

    Размишљање

    Већина нас је стајала на раскршћу, понекад на стварном, а понекад на оном невидљивом које нас држи будним у два after поноћи. Којим путем? Који посао, који однос, која врата? Жеља да знамо прави пут једна је од најопштијих чежњи људског срца. Данашњи одломци не дају нам мапу са означеним сваким скретањем. Дају нам нешто боље: упознају нас са самим Творцем мапе. „Уздај се у Господа свијем срцем својим, и на свој разум не ослањај се. На свијем путевима својим познавај га, и он ће управљати стазе твоје“ (Приче Соломунове 3:5-6). Соломун, најмудрији човек који је икада живео, не говори нам да су наши умови безвредни или да је мишљење погрешно. Упозорава нас на одређену врсту ослањања: ону која у средиште ставља наше ограничено гледиште, а Божију мудрост третира као допуну, а не као извор. „Свијем срцем својим“ је кључна фраза. Пола поверења није поверење, то је погађање. Бог не тражи већину гласова твог поуздања. Тражи све. За некога ко је нов у Писму, „познавати га“ једноставно значи унети Бога у сваки кутак свог живота: не само у недељне кутке, не само у очајне, него и у обичне кутке уторком по подне. Обећање које прати такво признавање Бога у целом животу одузима дах: он ће управљати стазе твоје. Не само предложити. Не само гурнути. Управљати. Псалам 37 додаје овом поверењу једну нијансу коју је лако превидети. „Радуј се Господу, и он ће ти дати шта ти срце жели“ (Псалми 37:4). Многи ово читају као трговину: радуј се у Богу, добићеш шта хоћеш. Али дубља истина је лепша: када се искрено радујеш у Богу, твоје жеље почињу да се обликују по Његовом срцу. Почињеш желети оно што жели Он. Пут и жеља почињу да се сусрећу. За искусног верника ово је позив да преиспита не само да ли поверава Богу своје одлуке, већ да ли се заиста радује у Њему: не у Његовим даровима, не у Његовим одговорима, него у Њему самом.

    Прикажи данАудио доступан
  4. 4. дан

    Со и светлост

    Данашње читање

    Размишљање

    Исус је седео на падини брега, окружен обичним људима: рибарима са тврдим длановима, цариницима са сложеном прошлошћу, мајкама уморних очију, болесним и онима који траже. Погледао их је и рекао нешто што је сигурно прекинуло сваки разговор: „Ви сте со земљи“ и „Ви сте видјело свијету“ (Матеј 5:13-14). Не „могли бисте бити“ нити „требало би да покушате да будете“. Ви сте. Садашње време. Изјава, а не упутство. Со у древном свету није била обичан додатак на трпези, већ питање опстанка. Чувала је месо од труљења, давала укус храни, користила се у савезима и богослужењу. Свет без соли се кварио. Када је Исус своје следбенике назвао сољу земље, рекао је: ваше присуство у овом свету није украс, већ чува. Ви успоравате распадање. Ви уносите укус тамо где би иначе била бљутавост и безживотност. Питање које Он поставља није то да ли сте со, већ да ли сте изгубили своју слану снагу, да ли је утицај који треба природно да тече из живота предатог Богу разводњен компромисом или ћутањем. Слика светлости је подједнако хитна. „Не може се град сакрити кад на гори стоји“ (Матеј 5:14). Светлост не мора да се труди да буде светлост. Она једноставно сија, а тама нема одговор на њу. Исус каже да је ваш живот, ваш стваран, свакодневни, обичан живот, намењен да буде као тај град на гори. Не представа. Не верска изведба. Истински сјај који долази од повезаности са извором. „Тако да се свијетли видјело ваше пред људима, да виде добра дјела ваша и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Матеј 5:16). Обратите пажњу на одредиште светлости: не завршава се тиме да вам се људи dive, већ тиме да људи прослављају Бога. За новог верника, ово је ваше упућивање у службу: спасени сте за сврху која додирује људе око вас. За оног ко већ дуго следи Исуса, вреди тихо се преиспитати: да ли је ваша светлост сијала, или је била скривена испод суда заузетости, страха или лаганог клизања срца које се удобно смјестило? Сврха се не остварује само на великој сцени. Она сија у љубазној речи, у верном присуству, у животу који мирише другачије од света око њега.

    Прикажи данАудио доступан
  5. 5. дан

    Дарови дати да служимо

    Данашње читање

    Размишљање

    У Римљанима 12 постоји тренутак у којем Павле тихо чини нешто изузетно: пре него што каже и једну реч о даровима, говори о томе како мислимо о себи. "Јер говорим благодаћу која ми је дана свакоме који је међу вама да не мисли о себи више него што ваља да мисли, него да мисли смерно, како је коме Бог раздао меру вере" (Римљанима 12:3). Он цео разговор о даровима полаже у тло смирења, јер дар који се погрешно схвати постаје трофеј, а трофеј не служи никоме осим ономе ко га држи. Павле затим открива нешто што је морало запањити његове прве читаоце, који су живели у свету што је људе рангирао по пореклу, богатству и угледу: сваки уд тела је потребан. Пророштво, служење, поучавање, подстицање, давање, вођство, милосрђе: то нису награде за оне који импресионирају. То је оруђе стављено у обичне руке ради других. Грчки свет се дивио усамљеном јунаку. Павле уместо тога указује на тело, у којем око не може рећи руци: "Не треба ми твоја помоћ." Петар исту мисао води даље и даје јој тежину која нас мора зауставити: "Служите једни другима, свак као што је примио дар, као добри настојници различне благодати Божије" (1. Петрова 4:10). Реч "настојник" је кључ. Настојник не поседује оно чиме управља, њему је то поверено у име некога другог. Твој дар никада није био твој да га гомилаш, скривaш или користиш за сопствено напредовање. Дат ти је на поверење, за људе око тебе. Овде сврха постаје дубоко практична. Можда си године провео питајући се која је твоја сврха и претражујући хоризонт за неким великим позивом. Али сврха је често већ у твојим рукама: у начину на који охрабр=ујеш обесхрабреног пријатеља, у тихој верности твог служења, у великодушности коју нудиш без помпе. Питање није само "Који дар имам?", већ и "Користим ли оно што ми је дато за добро других и славу Божију?" То је живот настојника, и то је живот сврхе.

    Прикажи данАудио доступан
  6. 6. дан

    Шта год чините

    Данашње читање

    Размишљање

    Колоси су лежали поред живог трговачког пута, а људи којима је Павле писао живели су исту ону подељену, у преграде уложену врсту живота какву многи од нас живе данас: света ствар у једном углу, обичан посао у другом, породични живот сасвим негде другде. У тај подељени свет Павле баца једну реченицу као камен у мирну воду: „И све што радите ријечју или дјелом, све у име Господа Исуса Христа чините, и захваљујте Богу и Оцу кроз њега“ (Колошанима 3:17). Све што. Све. Ниједан кутак живота није остао изван тих речи. За читаоца који први пут чита, овај стих су отворена врата: није ти потребна проповедаоница ни титула да би живео живот са сврхом. Оброк који кухаш, порука коју шаљеш, под који метеш, дете које увече покриваш, све то може бити учињено „у име Господа Исуса“. Та фраза не значи да свему што радиш додајеш религиозну етикету. Значи радити то под Његовим ауторитетом, на начин достојан Његовог карактера, као представник онога ко је Он. За оне који годинама ходе с Богом, овде постоји дубља струја. Павле пише слугама, у изворном окружењу робовима, и говори им да раде „из душе као Господу, а не као људма“ (Колошанима 3:23). То су били људи без угледа, без признања, без земаљске награде на видику. А Павле им каже да њихова публика није њихов господар, већ сам Господ. То све преокреће. Најнеприметнији труд, вршен верно, види Онај чије гледање највише значи. То је велики дар овог дана: сврха није резервисана за спектакуларне тренутке. Она живи у обичним, када изабереш да унесеш цело своје срце у оно што је пред тобом. Питање никада није заправо „Да ли је овај задатак достојан мене?“ Питање је „Да ли у овај задатак уносим оно што је достојно?“ Када је одговор да, када перешposуђе, водиш састанак или бринеш о остарелом родитељу као Господу, ходиш у сврси, баш тамо где стојиш.

    Прикажи данАудио доступан
  7. 7. дан

    Гонити к циљу

    Данашње читање

    Размишљање

    Стигли смо до посљедњег дана овог путовања, а Павле нас овдје не среће на циљној линији, него усред трке, а то је управо мјесто гдје већина нас живи. „Не да сам већ примио или већ савршен постао“, пише он у Филипљанима 3:12, „него гоним не бих ли како стигао, као што и мене стиже Христос Исус.“ Ово говори апостол Павле, човјек који је написао добар дио Новог завјета, који је засновао цркве широм познатог свијета, који је био усхићен до трећега неба. И он каже: нисам стигао. Још се пружам. У томе има огромног олакшања и огромног изазова. Олакшање је ово: не мораш све да средиш прије него што почнеш ходити у сврси. И сам Павле је још гонио напријед. Изазов је ово: гоњење не смије стати. Он то своди на један одлучујући покрет: „Заборављајући што је позади а пружајући се к ономе што је напријед, гоним к циљу, к награди горњега звања Божијега у Христу Исусу“ (Филипљанима 3:13-14). Заборављати. Пружати се. Гонити. То су дјелатни, свјесни глаголи који не престају. Писац Посланице Јеврејима додаје слику која све чини живом: велики облак свједока, вјерни мушкарци и жене свих вјекова, окружује нас као стадион пун оних који су већ истрчали своју трку. „Да положимо сваки терет и гријех који нас лако обузима, и са трпљењем да трчимо у подвигу који нам је предложен“ (Јеврејима 12:1). Примијети: то је трка која нам је „предложена“. Не нечија туђа трка. Не она коју си желио да имаш. Него она која је пред тобом, са твојим посебним путем, твојим посебним даровима, твојим посебним позивом. Ове седмице си видио да си створен намјерно, са сврхом, да те је Бог обликовао прије него што си удахнуо, да те зове по имену, да је ставио дарове у твоје руке и дјело пред твоје ноге. Остаје питање на које можеш одговорити само ти: хоћеш ли гонити? Хоћеш ли одложити терет јучерашњих неуспјеха и јучерашњих слава, упријети очи у Исуса и трчати трку коју ти је Он означио? Циљ је напријед. Позив је узвишен. А Онај који те је покренуо вјеран је да те проведе до краја.

    Прикажи данАудио доступан