Три недеље кроз Јеванђеље по Јовану, по једно поглавље дневно: неурзана шетња с Исусом од почетка до васкрсења.
1. дан
Данашње читање
Размишљање
Пре него што је запевала прва птица, пре него што се први талас разбио о прву обалу, пре него што је само време добило име: постојала је Реч. Јован не започиње своје Јеванђеље јаслама нити чудом. Он почиње пре почетка. „У начелу бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше Ријеч.“ Ако те ова реченица погоди као камен бачен у мирну воду, добро. Нека кругови крену. За читаоца који први пут чита, овде је кључ: Јован назива Исуса „Речју“, на грчком Логос. Тај назив би зауставио и јеврејске и грчке слушаоце. Јеврејском уму, Реч Божја била је сама сила којом је стварање изговорено у постојање. Грчком мислиоцу, Логос је био начело реда иза целокупне стварности. Јован гледа оба света и каже: онај коме сте се пружали, ка коме сте путовали разумом, има име, и постао је тело. Та реченица, „Ријеч тијелом постаде, и пребиваше међу нама“, јесте шарка око које се окреће сва људска историја. Вечно је ступило у пролазно. Бескрајно је обукло кожу. Он није послао поруку, постао је порука. А Јован, који је Исуса познавао лично, који је с Њим јео и ходао прашњавим путевима поред Њега, то говори са тихом сигурношћу човека који је све видео својим очима: „видјесмо славу његову“. За искусног верника, застани овде још тренутак. Приметите да Реч није била само са Богом, већ окренута ка Богу, лицем у лице, у вечном односу љубави пре него што је ишта друго постојало. Спасење које Он доноси није трансакција измишљена у кризи. Оно извире из заједништва које је одувек било. Био си вољен пре него што је свет имао разлог да те воли. Данас, где год да се налазиш, био ново на овим страницама или уморно присан са њима, позив је исти. Светлост и даље сија. Тама је није обузела. А Реч се и даље пружа ка теби.
2. дан
Данашње читање
Размишљање
Има нечег дивно обичног у месту које је Исус изабрао за прво забележено чудо. Није то био храм. Није то била престона дворана. Била је то свадба. Сеоско весеље на коме је понестало вина и мајка која је тихо донела своју бригу Сину. Друга глава Јеванђеља по Јовану почиње усред свакодневног живота, и управо је у томе поента. Маријине речи слугама спадају међу најтише силне речи у целом Писму: „Што вам год каже, учините.“ Она не зна тачно шта ће Он учинити. Зна само ко је Он. Зато све око себе упућује на Њега и повлачи се. У тој једној реченици садржано је читаво богословље вере. Она не даје упутства Исусу, она Му верује. Она не управља исходом, она припрема слуге да послушају. Ако сте се икада молили очајничком молитвом, не знајући како ће Бог одговорити, стајали сте тачно тамо где је стајала Марија. Исус налаже слугама да до врха напуне шест камених судова за воду, оних који су служили за јеврејска обредна очишћења. Сваки детаљ је важан. То су били судови за прање, за уклањање обредне нечистоће. Исус узима оно што је створено за обред и претвара у нешто што доноси радост на весељу. Стари поредак прања и труда тихо и милостиво бива замењен нечим новим. Када домаћин гозбе окуси резултат, зачуђен је: најбоље вино сачувано је за крај. За новог читаоца, ово чудо се зове „знак“, и Јован ту реч користи намерно. Знак указује даље од себе. Чудо је стварно, али је уједно и порука: Онај који ово чини није обичан учитељ. А дугогодишњем верујућем нека послужи питање: шта би „камени судови за воду“ могли да представљају у вашем животу? Можда верске рутине и савесне навике које су се исушиле. Исус није дошао да осуди ваше празне судове. Дошао је да их напуни до врха и преобрази у нешто што доноси радост. Најбоље у Његовим рукама никада није иза вас. Оно се увек припрема.
3. дан
Данашње читање
Размишљање
Никодим долази ноћу. Он је фарисеј, један од најобразованијих, најугледнијих и по вјерским мјерилима најоствареније људи у Јерусалиму. Цијели живот проучава Писма. Закон је држао с највећом савјесношћу. А ипак нешто у њему не да мира. Долази у мраку, можда да га нико не види, можда зато што питања која га пеку више не могу чекати дан. Шта год да је разлог, Исус га прима без иједне ријечи прекора. Врата су отворена, чак и усред ноћи. Исус иде право на оно што је Никодиму најпотребније: "Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди изнова, не може видјети царства Божија." Никодим, учени човјек, посустаје пред тако јасним говором. Родити се поново? Како одрастао човјек може други пут ући у утробу своје мајке? Он мисли тјелесно, а Исус говори духовно. И та збуњеност није својствена само Никодиму. Многи данас чују "рођење изнова" као вјерску ознаку, а не као живу стварност. Исус мисли на нешто radикално: Божији живот мора бити усађен у тебе одозго. Не можеш ући путем разума, не можеш заслужити улаз, нити га наслиједити. Мораш бити створен нов. Затим долази стих који су назвали јеванђељем у малом: "Јер Бог толико завољече свијет да је Сина својега јединороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни." Прочитај га полако. Обим је запањујући: цијели свијет. Мотив је љубав: не обавеза, не рачуница, него љубав. Начин је даривање: најскупљи дар који се може замислити. А понуда је отворена: сваки. Та ријеч никога не изостављa. За читаоца који први пут чита, ово је откуцај срца свега што ће Јован показати у наредних осамнаест глава. За вјерника који је Јована 3:16 цитирао хиљаду пута, застани на ријечи "толико": она не говори само о чињеници Божије љубави, него и о њеној мјери. Колико је Бог волио свијет? Толико да је дао. Крст није био невољна нужда. Била је то љубав, одмјерена до посљедње капи. Никодим је дошао у мраку. Отишао је noseћи свјетлост коју још није умио потпуно да објасни. Иста свјетлост нуди се и теби данас.
4. дан
Данашње читање
Размишљање
Подне је, најтоплији час дана, када нико при здравој памети не излази да захвата воду. А ипак, ево жене на студенцу. Долази сама, и та усамљеност није случајна. Има прошлост због које је постала изопштеница чак и међу својима. Не очекује разговор. А поготово не очекује онај који ће је сустићи. Исус већ седи на студенцу кад она стиже. Јован нам казује да Му је „требало проћи кроз Самарију“, а то је пут којег су већином избегавали јеврејски учитељи, јер Јевреје и Самарјане није спајало ништа осим међусобног презира. Али Исус иде дужим путем кроз тешко место, јер тамо постоји једна жена коју треба пронаћи. Тражи од ње да пије, и тиме прелази сваку друштвену границу тог времена: верску, народносну и моралну. Она је запањена: „Како ти, Јевреј будући, иштеш од мене да пијеш, а ја сам жена Самарјанка?“ Његов одговор преврће цео разговор. Није Он тај који је жедан. Она је. „Кад би ти знала дар Божји“, каже Он, „и ко је тај што ти говори: дај ми да пијем, ти би искала у њега, и дао би ти воду живу.“ Она је дошла да захвати воду и оде. Он је дошао да јој понуди нешто од чега никад више неће ожеднети: не земаљски извор, него студенац воде живе која извире у живот вечни. Не говори о утољавању телесне жеђи. Говори о дубокој, неутољивој чежњи људске душе коју никаква веза, никакво постигнуће и никаква религија никада нису потпуно испунили. Затим долази тренутак који мења све. Он јој говори о њеном животу: пет мужева, а овај кога сада има није јој муж. Не говори то сурово. Говори то с миром некога ко је познаје дуже него што она познаје саму себе. Није је посрамио да поверује; Он ју је сагледао до вере. Она отрчава у своје село и говори: „Хајдете да видите човека који ми рече све што сам учинила; није ли ово Христос?“ За оног ко тек почиње: уочи да је Исус изабрао ову жену, неочекивану, превиђену, са маргине, као прву особу у Јovановом јеванђељу којој се отворено објавио као Месија. За искусног верника: на којим си погрешним студенцима црпао? Вода жива и даље се нуди, и понуда је и даље бесплатна.
5. дан
Данашње читање
Размишљање
Замисли покривену тремову поред бање у Јерусалиму: пет тремова пуних болесних, слепих, хромих, људи који су престали да очекују било шта добро. Чули су да се вода понекад узмути и да ће онај ко први уђе бити исцељен. Један човек лежао је тамо тридесет и осам година. Тридесет и осам година гледао је како други стижу први. Тридесет и осам година „замало“. Исус иде право к њему. Не к најдраматичнијем случају, не к ономе који најгласније вапије, него баш к овом човеку, изнуреном деценијама чекања. Поставља питање које звучи готово чудно: „Хоћеш ли да будеш здрав?“ (Јован 5:6). Зашто питати болесника хоће ли да оздрави? Зато што Исуса не занима само поправка тела. Он гледа целог човека, укључујући и онај део у њему који се можда помирио с немоћи и научио да себе одређује својим стањем. Човек чак ни не одговара директно на питање. Објашњава зашто до сада није успело. И даље размишља о бањи, и даље гледа на стари поредак. А Исус једноставно проговара: устани, узми постељу своју и ходи. Без воде. Без обреда. Без чекања. Само реч Сина Божијег, и тридесет и осам година немоћи завршава се једном реченицом. Али поглавље ту не престаје. Верске вође су бесне, не зато што је човек исцељен, него зато што се то догодило у суботу. Исус одговара једном од најупечатљивијих тврдњи у целом Писму: да Он и Отац раде заједно, да Син има власт да даје живот и да и сама Писма која вође проучавају сведоче о Њему. Исцељење је био знак, а тврдња је суштина. Данас чуј како Исус и тебе пита исто тихо питање. Постоји ли у твом животу место, навика, туга или страх, где си тихо престао да очекујеш да будеш исцељен? Он не чека да нађеш праву бању или прави тренутак. Стоји одмах поред тебе и пита да ли си вољан.
6. дан
Данашње читање
Размишљање
Дан пре овог разговора, Исус је нахранио пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе. Мноштво је јело до сита, а сада је прешло море да Га поново пронађе. То је нежан тренутак који брзо постаје испитивачки: Исус гледа мноштво и, у суштини, каже: нисте овде зато што сте видели чудо, већ зато што сте добили бесплатан оброк. Они желе хлеб. Он жели да им да Себе. Оно што следи једно је од најдубљих и најзахтевнијих учења која је Исус икада дао. Он објављује: „Ја сам хљеб живота: који долази к мени неће огладњети, и који вјерује у мене никада неће ожеднјети“ (Јован 6:35). За читаоца који први пут чита, приметите шта Исус чини: узима најосновнију људску потребу, храну, опстанак, оно без чега се не може живети, и каже да је Он одговор на глад још дубљу од те. Сваки човек који је икада живео зна шта значи бити гладан нечега што не може сасвим да именује. Исус то овде именује. Мноштво се opire. Траже знак, иронично, пошто су управо гледали како храни хиљаде. Помињу манну, хлеб који је Бог дао њиховим precima у пустињи. Исус их благо исправља: тај хлеб није дао Мојсије, него Отац, а тај хлеб је увек указивао на нешто боље. Прави хлеб с неба даје живот свету, а тај хлеб је личност. На крају поглавља многи ученици одлазе. Кажу да је учење претешко. Исус се окреће дванаесторици и пита хоће ли и они отићи. Петров одговор је један од најлепших у Јеванђељима: „Господе, ка коме ћемо ићи? Ти имаш ријечи вјечнога живота“ (Јован 6:68). Петар не каже да је све разумео. Каже да нема другог места где би отишао. То је искрено признање сваке душе која је заиста срела Исуса. Не да је на свако питање одговорено, већ да једино Он утољује најдубљу глад. Чиме се данас хран, ш, а до вечери те остави празним? Хлеб живота се и даље нуди.
7. дан
Данашње читање
Размишљање
Последњи је дан Празника сеница, недељу дана дугог славља у Јерусалиму, на којем је сваког дана свештеник доносио воду из Силоамске бање и точио је на жртвеник, као живу успомену на воду коју је Бог дао Израиљу у пустињи. Мноштво се окупило, обред је на врхунцу, и у тај набијени тренутак Исус стаје и довикује речи које су сигурно зауставиле сваки разговор у ширем кругу: „Ко ожедни, нека дође к мени и пије“ (Јован 7:37). Новом читаоцу помаже да зна шта је тај празник значио том народу. Вода у сувој земљи није удобност, она је сам живот. Читав обред био је молитва, чежња, сећање да је Бог једном извео воду из стене. Исус стоји усред те молитве и каже: Ја сам одговор на њу. Иде и даље: ко верује у Њега неће само примити воду живу, него ће постати њен извор. „Из утробе његове потећи ће ријеке воде живе“ (Јован 7:38). Дух Божји, који обитава у човеку, не само да засићује, него и прелива. Глава је пуна подела. Једни кажу да је пророк. Други да је Христос. Трећи желе да га ухвате. Чак се и служитељи послати да Га ухвате враћају празних руку, говорећи једноставно: „Никад човјек није тако говорио као овај човјек“ (Јован 7:46). Има нечег у Исусовим речима што људе зауставља, чак и кад дођу са намером да зауставе Њега. Никодим, којег смо срели у трећој глави како долази Исусу ноћу, тихо се јавља у већу и тражи правичност. То је мала ствар, али је храброст. Он још није сасвим на отвореном, али корача према светлости. Размислите данас где сте жедни. Не воде, него мира, смисла, осећања да ваш живот иде тамо где је важно. Исус и даље стоји и и даље довикује исти позив. Ријеке које обећава нису мали млаз: оне се из вас прелијевају у животе свих око вас. Дођите и пијте.
8. дан
Данашње читање
Размишљање
Поглавље почиње рано ујутру. Дворишта храма се пуне људима, а Исус седа да поучава. Верске вође довлаче жену ухваћену у прељуби и постављају је пред мноштво. Не чине то из бриге за праведност, већ да ухвате Исуса у замку између милости и закона. То је сурово тренутак, а она је оруђе у њему. Исус се сагиње и пише прстом по прашини. Никада нам није речено шта је написао. Затим се усправља и изговара реченицу која одјекује већ две хиљаде година: „Који је међу вама без гријеха, нека први баци камен на њу“ (Јован 8:7). Један по један, почев од најстаријих, одлазе. Када Исус подигне поглед, остаје само жена. Он је не осуђује. Каже јој да иде и да више не griјеши. Затим, још увек у храму, изриче другу велику изјаву „Ја јесам“ у Јовановом јеванђељу: „Ја сам видјело свијету; који иде за мном неће ходити по тами, него ће имати видјело живота“ (Јован 8:12). Светлост у Писму није само осветљење. Она је откровење и правац, оно што ти показује где си и куда идеш. Ходити у тами не значи само бити збуњен, него бити изгубљен а не знати то. Исус каже да је Он лек за то стање. Уследила је дуга и жестока расправа с фарисејима о идентитету, власти, истини и слободи. Исус им говори да ће их истина ослободити, а они се јеже и тврде да никада нису били у ропству. Он говори о ропству које они не виде: о ропству греха, о томе како зло савија живот навише у себе док се више не може исправити. Права слобода, каже Он, долази кроз Сина. Поглавље достиже врхунац тврдњом толико запањујућом да Га замало каменују на месту: „Прије него Авраам постаде, ја јесам“ (Јован 8:58). Не „био сам“, него јесам. Вечно садашње време. Име које је Бог себи дао код купине која гори, сада изговорено устима човека који стоји у јерусалимском дворишту. За новог верника ово је срце свега ка чему Јован води. А за искусног светитеља: застани данас поново пред његовом тежином. Вечни ЈА ЈЕСАМ, који се сагнуо да пише по прашини поред постиђене жене, исти је Онај који држи све на окупу.
9. дан
Данашње читање
Размишљање
Замисли човека који никада није видео излазак сунца. Рођен је у тами, не у тами лоше ноћи, већ у тами сваког дана свог живота. Седи поред пута и проси, а ученици пролазе поред њега и постављају богословско питање: чији је грех то проузроковао? Исус неће ни да чује за то. Једним дахом све поставља на ново: слепило тог човека није казна, већ платно. Бог ће управо насликати нешто славно. Исус пљуне на земљу, направи блато и помаже човеку очи. То је чудно, земљано чудо: Син Божији користи прашину и пљувачку, исти сирови материјал стварања. Затим шаље човека да се опере у бари Силоам, што, како нам Јован каже, значи „Послан“. Човек одлази, пере се и враћа се да види. Приметимо да он послуша пре него што угледа Онога који га је исцелио. Вера често тако делује: крећемо ка ономе што Исус каже пре него што потпуно разумемо ко је Он. Оно што следи је готово комично у својој трагичности. Суседи не могу да верују да је то исти човек. Фарисеји га вуку на испитивање, двапут, јер се исцељење догодило у суботу. Испитују његове родитеље. Исуса називају грешником. И кроз сваки круг испитивања, тај некадашњи слепи просјак постаје смелији. Почиње речима „Човјек који се зове Исус“, а завршава, након што га Исус поново пронађе, падајући Му пред ноге и говорећи: „Вјерујем, Господе“ (Јован 9:38). Човек који није могао да види постаје онај са најбистријим погледом у целом поглављу. Ево шта вреди размотрити данас: фарисеји су савршено добро видели, а остали потпуно слепи, док је просјак у прашини у истом послеподневу примио и телесни и духовни вид. Исус је рекао: „Докле сам на свијету, видјело сам свијету“ (Јован 9:5). Светлост се не погађа с тамом, она једноставно дође и тама узмиче. Шта год да те је држало у мраку, сумња, стид, рана коју носиш годинама, Исус од тебе не тражи да то прво објасниш. Тражи од тебе да одеш и оперeш се.
10. дан
Данашње читање
Размишљање
Овце нису племените животиње. Нису жестоке као лавови ни брзе као коњи. Лутају. Паниче. Потпуно зависе од некога ко познаје пут. Исус је ту слику изабрао намерно када је рекао: „Ја сам пастир добри“ (Јован 10:11), и ако смо искрени, та слика нам приличи више него што волимо да признамо. Исус у овој глави повлачи оштру разлику између доброг пастира и најамника. Најамник има посао, али не и овце. Кад дође вук, бежи, не нужно зато што је зао, него зато што овце заиста нису његове. Добар пастир, насупрот томе, полаже душу за овце. То није слика коју Исус само узима у руке, то је пророштво ка којем корача. Описује крст пре него што се на њега попео и о њему каже нешто запањујуће: „Нико је не узима од мене, него је ја сам од себе остављам“ (Јован 10:18). Распеће није било нешто што се догодило Исусу. Било је то нешто што је Он изабрао, за тебе, знајући пун трошак. Говори и о томе како зна своје овце и како оне знају Њега, истим даком којим описује како зна Оца. „Моје знају мене. Као што мене зна Отац, и ја знам Оца“ (Јован 10:14, 15). То је запањујуће уздизање. Блискост коју делиш с Пастиром узор има у блискости унутар саме Тројице. Ниси број у стаду. Ти си познат. А онда је ту обећање које је кроз векове умиривало безбројна уплашена срца: „Овце моје слушају глас мој, и ја их знам, и иду за мном. И ја им дајем живот вечни, и неће пропасти довека, и нико их неће отети из моје руке“ (Јован 10:27, 28). Помињу се две руке, Синова и Очева, и овце су у обема. Шта год данас проживљаваш, не измичеш кроз те прсте. Почини у томе.
11. дан
Данашње читање
Размишљање
У Јовановој 11. глави налази се једна појединост о којој су богослови написали читаве библиотеке, а коју деца примете одмах: „И заплака Исус“ (Јован 11:35). То је најкраћи стих у Библији и један од најважнијих. Онај који ће убрзо довикнути Лазара из мртвих прво стоји пред гробом и плаче. Он не глуми тугу. Не одиграва само спољашњу саосећајност. Он је истински потресен: реч коју Јован употребљава наговештава да је уздахнуо из најдубље дубине, као талас који се подиже са морског дна. Бог васионе плаче поред гроба. Пре него што дођемо до чуда, морамо застати поред сестара. Марија и Марта кажу исто кад угледају Исуса: „Господе! да си ти био овђе, не би брат мој умро“ (Јован 11:21, 32). У Исусовом одговору ниједној од њих нема prekora. Он не каже: „Требало је да ми више верујете.“ Марти прилази богословљем: „Ја сам васкрсење и живот“ (Јован 11:25), а Марији сузама. Он је довољно велик да ти да обоје и довољно мудар да зна шта ти је најпре потребно. Призор пред гробом је готово неподношљив по својој драмата. Исус заповеда да се одвали камен. Марта протестује, практично и искрено: „Господе! већ смрди; јер су четири дана како је умро“ (Јован 11:39). Четири дана нису безначајна. Јеврејско предање је држало да се душа задржава крај тела три дана. После четвртог није остајало никакве наде по људској мери. Исус је чекао док нада није била не само танка, него нестала. Тада се гласно помолио, не ради Себе, каже, него ради народа, и позвао у таму: „Лазаре! изиђи напоље.“ И мртвац је изишао. Примети да Исус не улази по Лазара. Он зове, а живот слуша Његов глас. То је исти глас који је у Постању говором створио свет, исти глас који ће једног дана позвати сваки гроб да се отвори. Ако си данас у стању које је мртво већ четири дана, или четири године, Исус и даље стоји на улазу и и даље зове.
12. дан
Данашње читање
Размишљање
Јован 12. је поглавље доласка и растанака, ствари које постају јасне и ствари које измичу. Шест дана пре Пасхе Марија из Витаније, иста жена која је седела крај Исусових ногу док је њена сестра била заокупљена бригама, узима литру скупоценог мирисног уља и помазује Његове ноге, бришући их својом косом. Кућа се испуњава мирисом. Јуда приговара у име штедње. Исус је брани: она је то учинила за дан Његовог погреба, каже Он. Можда није у потпуности разумела шта чини, али јој је љубав дала неку врсту спознаје какву рачуница никада не може дати. Затим долази свечани улазак у Јерусалим: гомила маше палмовим гранама, виче „Осана“ и простире своје хаљине по путу. Изгледа као крунисање. И јесте крунисање, само не онакво какво ико очекује. Сами ученици, каже нам Јован, нису разумели шта се догађа све до после васкрсења. Ретко препознајемо најважније тренутке док их живимо. Потом неки Грци долазе Филипу са једноставном молбом: „Господару! хтјели бисмо да видимо Исуса“ (Јован 12:21). То је један од најтише дубоких редова у Јеванђељу. Ово су незнабошци, странци, људи који нису имали наслеђено право на обећања Израиљева, а желе да виде Исуса. Њихов долазак као да у Њему нешто покреће. Он објављује: „Дође час да се прослави Син човјечији“ (Јован 12:23). Говори о зрну пшенице које мора пасти у земљу и умрети пре него што донесе род. Говори о Себи. Говори о нама. Затим се Он наглас моли, а Отац одговара са неба гласом као грмљавина, и гомила се дели око онога што је чула. Једни кажу да је анђео говорио, други су чули само буку. Исти звук, различито чут, зависно од уха које га прима. Исус каже: „Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље. И ја кад се подигнем од земље, све ћу привући к себи“ (Јован 12:31-32). Крст није пораз прерушен у победу. Он је права победа. Данас нека те то подизање привуче ближе.
13. дан
Данашње читање
Размишљање
Замисли призор: горња одаја, ноћ уочи крста, и Исус, који добро зна да му је Отац све дао у руке, да је од Бога изашао и к Богу иде, устаје од вечере, опасује се пешкиром и почиње да пере ноге својим ученицима. Творац васионе клечи пред створењима која је сам створио. Ако те ово не заустави, прочитај поново. За онога ко први пут чита: прање ногу у древном свету био је посао најнижег слуге у домаћинству. Путеви су били прашњави, а ноге у сандалама прљаве. Нико угледан није прао ноге другом човеку. Зато се Петар згранува: „Господе! зар ти да ми переш ноге?“ (Јован 13:6). Исус чини нешто што су сви у тој одаји сматрали испод његовог достојанства, и чини то намерно, с љубављу, без oklevanja. Али овде има више од поуке о смерности, мада и она сама може испунити читав живот. Исус каже ученицима: „Кад дакле ја опрах ноге вама, Господ и учитељ, и ви сте дужни један другом прати ноге“ (Јован 13:14). Он не даје само пример држања, он изнова одређује шта је величина. У царству које гради, онај ко служи је онај ко води. Моћ те не уздиже изнад људи, она те шаље к њима. За искусног верника: Јован нам каже да је Исус опрао ноге и Јуди. Знао је да ће га Јуда издати пре краја те ноћи, а ипак је клекнуо пред њим. То није наивност, то је суверена, промишљена љубав која одбија да буде умањена неуспехом онога коме служи. То је слика милости која треба да ућутка сваки изговор којим ускраћујемо доброту онима који су нас повредили. Данас ти пешкир може бити телефонски позив који одлажеш, задатак испод твог положаја, или лепа реч некоме ко је није заслужио. Краљ Слуга ти је показао пут. Питање је да ли ћеш га следити све до колена.
14. дан
Данашње читање
Размишљање
Ученици су уплашени. Исус им је управо рекао да одлази, да ће Га један од њих издати и да ће Га Петар, њихова стена, одрећи пре јутра. Соба је морала бити као да им се тло измиче испод ногу. Управо у том тренутку дрхтања Исус изговара неке од најнежнијих речи у целом Писму: „Да се не плаши срце ваше; вјерујте у Бога и у мене вјерујте“ (Јован 14:1). За некога ко је нов у Библији ово поглавље је дар и мапа. Исус говори ученицима да одлази да им припреми место и да ће се вратити по њих. Тома, искрен као и увек, отворено каже: не знамо куда идеш, па како можемо знати пут? А Исус одговара тврдњом толико потпуном да одjекује кроз две хиљаде година људске чежње: „Ја сам пут и истина и живот; нико неће доћи ка Оцу осим кроза ме“ (Јован 14:6). Он не каже да зна пут, нити да ће ти показати пут. Каже да је Он пут. Пут и одредиште су иста Личност. За оне који годинама ходе са Христом, застаните на тренутак код речи истина. У свету који истину сматра ствари укуса, Исус тврди да је њен сам извор и суштина. Свака истинита ствар која је икада изречена или откривена истинита је зато што одсликава, ма како слабо, Онога који је сама Истина. Када Му верујеш, не ослањаш се на осећање или филозофију, већ стојиш на јединој земљи која се не може померити. А ту је и живот, не пуко постојање, већ живот који смрт не може окончати. Исус не нуди дужу верзију онога што већ имаш. Нуди нешто битно другачије: живот који тече од самог Оца, кроз Сина, у свакога ко дође. Шта год да ти данас узнемирава срце, а нешто сигурно узнемирава, добио си исти позив који су ученици примили у оној горњој одаји. Веруј. Не слепо, већ широм отворених очију, упртих у Онога који је рекао да је пут кући.
15. дан
Данашње читање
Размишљање
Негде између горње собе и врта Гетсиманског, Исус застаје и говори једну од најинтимнијих слика хришћанског живота коју је икада насликао. „Ја сам чокот, а ви сте лозе“, каже (Јован 15:5). Ако си икада видео виноград, знаш да лоза не напреже да би родила. Она једноставно остаје спојена. Живот чокота тече кроз њу, а род је природан плод те повезаности. Новом читаоцу ова слика доноси велико ослобођење. Хришћански живот није пре свега у томе да се више трудиш. Он је у томе да останеш близу. Исус каже: „Стојте у мени, и ја у вама“, а та реч значи остати, начинити свој дом, не одлутати. Лоза која се одвоји од чокота не бори се и не успева да роди грожђе; она једноставно вене, јер без чокота нема никаквог живота. Исус јасно каже: „јер без мене не можете чинити ништа“ (Јован 15:5). То није обесхрабрење, него позив да престанеш да се исцрпљујеш и почнеш да црпиш из правог извора. Онима који већ дуго ходе с Господом: приметите шта Исус каже о улози Оца: „а сваку која рађа род, чисти је, да више рода роди“ (Јован 15:2). Реч која је овде преведена као „чисти“ значи и орезивати, то јест резати. Виноградар уклања и оно што је добро да би оно што остане постало велико. Ако си у времену губитка, смањења или орезивања, овај стих не објашњава бол, али ти открива ко држи маказе и зашто. Отац орезује лозе које највише цени. И кроз све ово је уткана љубав. Исус целу слику заснива на љубави између Оца и Сина, а затим је проширује на нас: „Стојте у љубави мојој“ (Јован 15:9). То није уговор који треба испунити, него однос у коме треба пребивати. Род, радост, послушност, услишена молитва, расте из љубави, а не из напора. Данас се немој питати како можеш донети више рода. Питај се колико си близу чокоту.
16. дан
Данашње читање
Размишљање
Исус још говори својим ученицима у ноћи када ће бити ухапшен и каже им нешто што је морало звучати готово невероватно: „Боље је за вас да ја идем“ (Јован 16:7). Боље, то јест, заиста повољније, на вашу корист. Како би Исусов одлазак могао бити бољи од његовог присуства? Одговор је Свети Дух, Утешитељ, а ово поглавље је његово велико представљање. За новог читаоца: реч Утешитељ преводи грчку реч Параклит, која садржи богат низ значења: онај који је позван да стане уз нас и помогне, заступник, саветник, ојачавалац. Док је Исус био на земљи, телесно је био присутан на једном месту у исто време. Дух кога је обећао боравиће у сваком верујућем, свуда и увек. Ученици су се спремали да изгубе видљивог Исуса и приме Бога који борави у њима. То није корак уназад, то је задивљујући корак унапред. Исус описује Духов рад у три правца. Према свету, Дух обличава за грех, за правду и за суд, чинећи да невидљиве стварности вечности постану стварне и хитне људским срцима. Према ученицима, Дух води у сву истину, узимајући што је Христово и објављујући то онима који су његови. А према будућности, Дух казује што ће доћи, да Божји народ никада не остане да се креће кроз непознато без вође. За верника који већ годинама хода са Господом: примети нежност у 20. стиху: „али ће се жалост ваша претворити у радост.“ Исус не каже да ће ваша жалост бити замењена радошћу, као да се туга никада није догодила. Каже да ће се претворити, преобразити, да ће иста сирова грађа постати нешто ново. Сâm крст је узорак: најгори петак у историји постао је темељ вечног живота. Твоја жалост није залуд у рукама Духа. Данас ниси остављен сâм. Утешитељ је дошао и ближи је од твог следећег даха.
17. дан
Данашње читање
Размишљање
Пре него што је Исус ушао у врт у којем ће га Јуда издати, зауставио се и молио. Није то била брза молитва, ни молба изговорена шапатом, него дуг, спокојан разговор са Оцем, који је Јеванђеље по Јовану у 17. глави сачувало за нас као писмо остављено отворено на столу. И ево шта би требало да вас заустави: ваше име је, на неки начин, у овој молитви. Исус се није молио само за једанаесторицу који су стајали поред Њега. Молио се за све који ће икада поверовати кроз њихову реч, а то укључује и вас, који ово данас читате. Исус започиње молитвом за Себе, тражећи од Оца да Га прослави како би Он прославио Оца. Затим се моли за своје ученике: да буду сачувани, да буду једно, да буду освећени истином. Али тада проширује круг: „Не молим пак само за ове, него и за оне који кроз њихову ријеч вјерују мене“ (Јован 17:20). Застаните ту. Син Божји, неколико сати пре распећа, док га већ притиска терет крста, употребио је део својих последњих даха да се помоли за вас. Новом читаоцу је добро знати да се ова глава понекад назива Првосвештеничком молитвом, јер Исус овде делује као наш велики заступник: Онај који стоји између нас и Бога и заступа нашу ствар. Искуснијем верном пак препоручујем да обрати пажњу на оно што тражи: не да будемо узети из света, него да будемо сачувани од злога док у њему остајемо. Он се не моли за ваш бег. Моли се за вашу заштиту, вашу светост и ваше јединство са другим верујућима. Срж молитве куца у трећем стиху: вечни живот није одредиште до којег стижемо после смрти, него је познавање Бога већ сада, лично и истински. Таково познавање мења начин на који се будите ујутру. Нисте заборављени. За вас се моли сâм Син Божји, чије молитве Отац увек чује.
18. дан
Данашње читање
Размишљање
У Јовану 18 постоји тренутак који је лако превидјети, али кад га једном угледаш, не можеш га више не видјети. Кад војници и слуге дођу да ухвате Исуса у врту, он иступа напријед, а не назад, и пита их: "Кога тражите?" Они одговарају: "Исуса Назарећанина." А он каже: "Ја сам." На те ријечи цијела наоружана група одступа и пада на земљу. Оне који су дошли да ухвате заробио је звук његовог гласа. Ово није био беспомоћна жртва коју хватају у ноћи. Ово је био Цар који је изабрао да буде ухваћен. Јован 18 брзо пролази кроз једну од најмрачнијих ноћи у људској историји: Јуда води војнике са свијетњацима и бакљама да нађу Видјело свијета, Петар вади мач и одсијеца ухо слузи, Исуса воде најприје Ани, затим Кајафи, па Пилату. А кроз све то, као нит туге, провлачи се Петрово одрицање: три пута, баш како је Исус рекао. "А Симон Петар стајаше и гријаше се" (Јован 18:25). Стајао је код непријатељске ватре и гријао се док су његовог Господа испитивали унутра. Тај мали детаљ раздире срце. Новом читаоцу вриједи рећи да је Пилат био римски намјесник, човјек са законском влашћу да нареди распеће. Није налазио кривице на Исусу, а ипак су га маса и вјерске вође гурнули ка пресуди којој се опирала његова властита савјест. Чувено Пилатово питање: "Шта је истина?" (Јован 18:38), упућено је управо Ономе који је управо објавио да је он истина, а Пилат је отишао не чекајући одговор. Данас не стој предалеко од Петра. Већина нас се у неком тренутку огријала на погрешној ватри: ћутали смо о својој вјери кад је то нешто коштало, бирали удобност умјесто увјерења. Добра вијест је да се Петрова прича не завршава код ватре. Ни твоја.
19. дан
Данашње читање
Размишљање
Једна реч у изворном грчком, тетелестаи, у преводу гласи: „Сврши се.“ Јован 19:30 бележи је као последње намерне речи Исусове пре него што је нагнуо главу и предао дух. То су најважније речи које су икада изговорене, и нису биле повик пораза. У старом свету трговци су том истом речју жигосали плаћен дуг. Тетелестаи. Плаћено у целости. Исус са крста није објавио да је Његов живот при крају, него да је дело довршено. Јован 19 је непоколебљив. Не ублажава патњу. Бичевање, трнов венац, подругљиви огртач, крст ношен кроз град, ексери, сати јавне агоније: Јован све то бележи постојаним и тужним пером. Он је био тамо. Стајао је крај крста са Маријом, мајком Исусовом, и чуо је Исуса како говори са њега. Када је Исус погледао доле и видео своју мајку и ученика кога је љубио како стоје заједно, поверио их је један другоме: „Жено! ето ти сина!“ и „Ето ти матере!“ (Јован 19:26, 27). Чак и умирући, бринуо је за оне које је волео. Новом читаоцу помаже да разуме да се свака појединост распећа испунила по древним пророштвима записаним стотинама година раније: војници су бацали жреб за Његову хаљину, ниједна Његова кост није била сломљена, Његов бок је био прободен. Јован на то указује изнова и изнова, не као на успутне ситнице, него као на сведочанство: ово није била несрећа. Ово је био план, који је Бог носио у срцу пре постања света. Ти који си ту причу чуо много пута, седи данас с тежином онога што значи „довршено“. Нема ничега што би ти још могао додати. Никакво напрезање, зарађивање или доказивање себе не може побољшати оно што је Он прогласио завршеним. Дуг је жигосан. Дело је свршено. Једини одговор је да то примиш.
20. дан
Данашње читање
Размишљање
Марија Магдалина дошла је на гроб још за мрака. Та појединост није само податак о времену, она је слика туге. Дошла је пре изласка сунца јер сан није долазио, а гроб је био последње место на коме га је видела. Затекла је отворен улаз и празан гроб, и њен први nagon није била радост, него губитак: „Однеше Господа из гроба, и не знамо где су га метнули“ (Јован 20:2). Туга нас може учинити спорима да препознамо чудо чак и када стојимо усред њега. Петар и Јован трчали су до гроба. Јован је претекао Петра, али се зауставио на улазу, а Петар је, као и увек, ушао право унутра. Видели су платна како леже и убрус који је био на његовој глави, не међу платнима, него уредно увијен на једном месту, и Јован нам каже да је видео и поверовао. Увијен убрус је ситница, али је вековима дирао срца верника. Лопов у гробу одлази у журби. Ко увија убрус, говори ти да је отишао својом вољом. Потом долази тренутак који већ две хиљаде година преображава срца. Марија је стајала напољу и плакала, а васкрсли Исус изговорио је њено име. Само њено име: „Марија“, и она Га је одмах познала. „Рабуни“, рекла је, што значи Учитељу. Тако изгледа васкрсење изблиза: не као богословски доказ, не као заслепљујућа визија, него као твоје име изговорено од Онога кога си мислио/ла да си заувек изгубио/ла. Он није успомена. Он није метафора. Он је жив и зна твоје име. Новом читаоцу ова глава доноси и чувену Томину сумњу и Исусов стрпљив и милостив одговор на њу, доказ да је искрена борба добродошла пред Њим. Искуснијем верику скрећемо пажњу да је прва реч васкрслог Христа ученицима мир, изговорен двапут. Шта год да носиш у овај дан, та реч се и даље изговара над тобом.
21. дан
Данашње читање
Размишљање
Васкрсење није фуснота, него почетак. Јован 21 почиње на обали Тиверијадског мора, где се седморица ученика враћају ономе што су знали: риболову. Мреже су празне. Ноћ је била дуга. Тада незнанац на обали довикује и каже им да баце мрежу на десну страну, и одједном не могу да је извуку од тежине улова. То је Господ. А Петар, чувши то, не чека лађу, него се баца у воду. После двадесет и једног поглавља Јован нам и даље показује да Исус заслужује сваки неугледан скок од свег срца. Оно што следи на тој обали једна је од најнежнијих сцена у целом Писму. Исус је већ naložио ватру. Хлеб и риба већ чекају. Васкрсли Цар над царевима спрема доручак уморним рибарима. Ти који си нов читалац, прими ово: такав је Бог. Он нашем неуспеху не излази у сусрет предавањем, него нашој празнини излази у сусрет оброком. Ти који си искусан верник, приметиo шта Исус не каже. Не каже: „Говорио сам ти.“ Каже: „Ходите, ручајте“ (Јован 21:12). Потом долази Петрово обнављање. Три пута Исус пита: „Љубиш ли ме?“, једном за свако одрицање крај оне друге ватре у дворишту првосвештеника. Свако питање је рана која се чисти и затвара. Сваки одговор, „Паси јагњад моја... Паси овце моје... Паси овце моје“, јесте поверена служба враћена у руке које су је испустиле. Петра његов пад не одбацује са стране, његово опроштење га шаље. Господ нас не претвара у нешто мање. Он нас обнавља за нешто веће. Пре три недеље почели смо речима „Испочетка бјеше Ријеч“. Данас не завршавамо тачком, него широм отвореним вратима. Исус каже Петру: „Хајде за мном“ (Јован 21:19), и тај исти позив одјекује кроз сваку страницу коју си прочитао и сваки дан који ћеш проживети. Јеванђеље по Јовану се не завршава, оно се наставља у теби. Питање није да ли је Исус Господ. Питање је да ли Га, као Петар, волиш довољно да данас пасеш Његове овце.