Сви планови

Темељи

Седам дана првих корака за нове вернике: благодат, молитва, Реч Божја и живот са народом Божјим.

  1. 1. дан

    Вољени од Бога

    Данашње читање

    Размишљање

    Постоји стих толико познат да је штампан на налепницама за аутомобиле и подизан на таблама на спортским догађајима, а ипак навика има начин да отупи оштрицу која је одувек била намењена да продре до срца. Отворите Библију на Јовану 3:16 и читајте полако, као да први пут, јер чак и ако сте то чули хиљаду пута, оно што тај стих објављује о вама вреди чути поново. Реч „тако“ у стиху „Јер Бог тако заволи свијет“ није само појачање у значењу „веома много“, иако је и то свакако истина. У изворном језику носи значење „на овај начин“: Бог је волео на овај посебан, скуп и недвосмислен начин: дао је. Љубав у Божијем речнику никада није апстракција. Она је увек дело. Није послао поруку или покрет, послао је свог Сина. А стих који следи, Јован 3:17, једнако је запањујући: „Јер Бог не посла Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроза њ.“ Син није дошао да изрекне пресуду кривице, њу смо већ заслужили, него да је Сам на себе прими. Римљанима 5:8 то продубљује још више: „Али Бог показује љубав своју к нама што Христос, када смо још грешни били, умрије за нас.“ Глагол „показује“ значи доказати, показати изван сваке сумње. Бог није чекао да се сами доведемо у ред. Волео нас је у нашем најгорем, најразбијенијем стању, најдаљем од Њега. То је љубав која вас је пронашла. Ако сте нови верник, нека вам ово уђе у кости: нисте зарадили пут до Божијег срца и не можете из њега испасти. Његова љубав је стартна линија, а не циљна. А ви који са Богом ходите годинама, застаните овде још тренутак: када сте последњи пут дозволили да вам ова истина буде заиста нова? Бог који је разместио галаксије на њихова места погледао вас је у вашем греху и рекао: „Вредно је.“ Нека вам то данас буде довољно.

    Прикажи данАудио доступан
  2. 2. дан

    Спасени благодаћу

    Данашње читање

    Размишљање

    Пре него што Павле каже Ефешанима шта су постали, говори им шта су били. Не ублажава то: „мртви гресима и сагрешењима“ (Ефешанима 2:1). Мртав није болестан, није у борби, није коме треба мала помоћ. Мртав значи да у нама није било ничега што би могло да се пружи ка Богу. То није песимизам, већ искрена дијагноза која лек чини толико задивљујућим. Затим долази један од најважнијих заокрета у целом Писму. Пошто је у стиховима 1 до 3 описао наше стање, Павле у стиху 4 пише: „А Бог.“ Две речи које мењају све. „А Бог, који је богат милошћу, по превеликој љубави својој којом нас заљуби, и кад бесмо мртви гресима, оживе нас с Христом.“ Реч „оживе“ значи учини живим. Бог је ушао у гроб нашег стања и удахнуо живот ономе што је било беживотно. Није нас обновио, већ нас је васкрсао. Потом Павле стиже до кључног стиха целог одломка, оног који хришћани чувају као благо већ две хиљаде година: „Јер сте благодаћу спасени вером, и то није од вас, Божји је дар; не од дела, да се нико не хвали“ (Ефешанима 2:8-9). Благодат је Божја незаслужена наклоност, Његова доброта која тече ка онима који немају право на њу. Вера је једноставно отворена шака која прима оно што благодат пружа. Дар се не може купити, исходити ни зарадити верским напором. Може се само примити. Али Павле ту не застаје. Стих 10 нас подсећа да нисмо спасени добрим делима, али смо свакако спасени за њих: „Јер смо његово дело, саздани у Христу Исусу за добра дела.“ Реч „дело“ је грчка реч poiema, корен наше речи поема, односно песма. Ти си Божја песма, Његово ремек-дело у настајању. Спасење није крај приче, већ прва реченица оне коју Он пише од почетка.

    Прикажи данАудио доступан
  3. 3. дан

    Ново створење

    Данашње читање

    Размишљање

    Павле пише из тамничке ћелије, под римском стражом, цркви у граду Коринту, и са тог неочекиваног места изговара једну од најсмелијих изјава у целом хришћанском Писму: „Тако ако је ко у Христу, нов је створ; старо прође, ево све постаде ново“ (2. Коринћанима 5:17). Реч преведена као „створ“ иста је реч која се у грчком преводу Књиге постања користи за првобитно стварање. Павле не говори о самоусавршавању. Он говори о новом почетку, новом постању. За сасвим новог вернику ово је и узбудљиво и, да будемо искрени, понекад збуњујуће. Можда си поверовао у Христа, а ипак и даље осећаш привлачност старих навика, старих образаца, старих начина мишљења. Значи ли то да ови стихови не важе за тебе? Никако. Изјава „старо прође“ говори о твом стању пред Богом: твој идентитет је из основа и трајно промењен. Процес у коме се твој свакодневни живот прилагођава том новом идентитету богослови зову освећење, и он траје цео живот. Посејано семе је стварно и пре него што стабло потпуно порасте. 21. стих је богословски мотор иза 17. стиха: „Јер који није знао за грех, Он га учини гресима за нас, да ми будемо правда Божија у Њему.“ Научници то називају великом разменом. Исус, који никада није згрешио, био је третиран као да је починио сваки грех који је икада учињен: твој, мој, грехе читавог света. А ми, који нисмо проживели ниједан праведан дан, третирани смо као да смо живели Његов савршени живот. То није измишљена праведност, него стваран пренос, правна и духовна стварност коју признаје само небо. За искусног вернику размисли о овоме: новина коју Павле описује није једнократан догађај који бледи у retrovizoru. Глаголска времена у грчком указују на трајну, садашњу стварност. Ти си непрестано нов у Христу. Сваког јутра када се пробудиш, будиш се као ново створење. Нека та истина буде прва ствар коју носиш у дан.

    Прикажи данАудио доступан
  4. 4. дан

    Разговор с Богом

    Данашње читање

    Размишљање

    Када су ученици гледали Исуса како се моли, нешто у дубини и блискости онога чему су присуствовали пробудило је у њима глад да и сами тако искусе молитву. Нису тражили да их научи богословљу или чудесима. Тражили су да их научи да се моле. Молитва коју им је дао у Јеванђељу по Матеју 6:9-13, а коју зовемо Оче наш, никада није била замишљена као пуко понављање речи. Она је мапа предела душе пред Богом, узор који нам показује какав облик може имати искрен и поуздан разговор са нашим Оцем. Примети како молитва почиње: не нашим потребама, него Божјим именом. „Оче наш који си на небесима! Да се свети име Твоје.“ Пре него што изнесемо своје молбе, усмеравамо себе. Сећамо се с Ким разговарамо: не са аутоматом, не са далеком силом, него са Оцем. Реч коју је Исус употребио за Оца била је арамејско „Авва“, реч нежне блискости, као када дете каже „тата“. Теби је дата изванредна част да Творца васионе ословиш том речју. Не прелази олако преко тога. Филипљанима 4:6 то води још дубље у ткиво свакодневног живота: „Не брините се низашта, него у свакој молитви и мољењу са захваљивањем јављајте жеље своје Богу.“ Позив „не брините се низашта“ не стоји зато што су наши проблеми мали, него зато што је наш Отац велики. Павлов лек за бригу није позитивно мишљење, него молитва. Тачније, молитва натопљена захвалношћу, која нас држи усидреним у ономе што је Бог већ учинио, чак и када Њему износимо оно што још не видимо решено. А обећање које следи у 7. стиху једно је од најлепших у Писму: „И мир Божији, који је већи од сваког ума, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу.“ Реч „сачувати“ је војни појам: значи поставити стражу, стајати на straži. Божји мир није само осећање, он је стражар постављен на вратима твог срца. Ти га не производиш. Ти га примаш: кроз молитву, кроз захвалност, једноставно долазећи Оцу и поверавајући Му оно што не можеш сам да носиш.

    Прикажи данАудио доступан
  5. 5. дан

    Кандило ногама мојим

    Данашње читање

    Размишљање

    Замислите путника који корача мрачним путем: нема уличних светиљки, нема месеца, само узак круг светлости који бакља у његовој руци баца неколико стопа испред њега. То је слика коју псалмист узима када пише: „Светиљка је нози мојој реч Твоја и видело стазама мојим“ (Псалми 119:105). Он не описује рефлектор који одједном осветљава цео видик. Он описује тачно толико светлости колико је потребно за следећи корак. Управо тако Божја Реч делује у једном животу. Када је Павле писао свом младом пријатељу Тимотеју, подсетио га је да Писма која познаје од детињства нису само стара породична традиција, него су жива и силна. „Свако је писмо од Бога дахнуто“, написао је Павле, што значи да га је Бог издахнуо, као што човек издахне топлину на озебле шаке. Свака реч носи Његов дах. И тај дах, каже Павле, користи да нас учи шта је истина, да нас поправи када залутамо и да нас оспособи да живимо исправно. Библија није приручник правила помоћу којих се заслужује Божја наклоност: Његову наклоност већ имате по благодати. Она је више налик писму Оца који вас воли и жели да упознате Њега, да упознате себе и да нађете упориште у свету који може бити веома таман. За новог верника ово је ослобађајућа вест. Не треба вам диплома из богословља да бисте имали корист од Писма. Потребно је само да га отворите и читате, верујући да је исти Бог који га је издахнуо присутан са вама док га упијате. А ономе ко је ове речи читао стотину пута, нека послужи ова мисао: светиљка из псалмистове слике држи се близу стопала, а не високо подигнута. То је слика смирења, слика некога ко је научио да не може видети далеко унапред и ко је с тим помирен. Он верује Ономе који држи сутрашњицу. Данас, ма где се налазили на овом путу, Реч је ваша светлост. Неће сва питања добити одговор одједном. Али следећи корак биће осветљен. То је довољно да се њиме хода.

    Прикажи данАудио доступан
  6. 6. дан

    Нисмо створени да ходамо сами

    Данашње читање

    Размишљање

    Многи људи у цркву први пут улазе noseћи тиху бол: страх да је вера нешто приватно и усамљено, и да је потреба за другима некако слабост. Библија одговара на тај страх директно, и то на готово свакој страници. Хришћански живот никада није био замишљен да се живи сам. Писац посланице Јеврејима обраћа се верницима који су почели да се удаљавају од заједничког окупљања и подстиче их да не остављају „скупштине своје“ (Јеврејима 10:25). Слика која стоји иза речи „скупштина“ је слика ствари које се сабирају на једно место, као расуте деле које се састављају у нешто цело. Када се верници окупе, дешава се нешто што се не може догодити у осами. Подстичемо један другог, а та реч овде значи покренути, распламсати, „на љубав и на добра дела“. Заједница вере треба да буде место где се ватра у теби храни ватром у другима. Најранији верници су то разумели природно. Дела апостолска 2 показују нам заједницу готово запањујуће повезану. Постојано су држали учење апостолско, заједницу, ломљење хлеба и молитве. Делили су оно што су имали. Јели су заједно с радошћу. И из дана у дан Господ је умножавао њихов број. Њихов заједнички живот био је сам по себи сведочанство: људи споља гледали су унутра и видели нешто што нису могли да објасне нити да одбаце. За некога ко тек почиње да следи Исуса, налажење заједнице верника није необавезан додатак, већ део темеља. Требаће ти људи који ће се молити са тобом кад не можеш да нађеш речи, који ће те подсетити на истину кад те осећања варају, који ће седети поред тебе у тешким временима. А открићеш, можда на своје изненађење, да и ти имаш шта да им даш заузврат. Искусан верник који ово чита могао би искрено да се упита: да ли сам заиста присутан у својој заједници, или је само посећујем? Постоји разлика, и рана црква ју је добро познавала.

    Прикажи данАудио доступан
  7. 7. дан

    Ходање из дана у дан

    Данашње читање

    Размишљање

    Стигли сте до краја седам дана, а ипак, у најистинитијем смислу, стојите на почетку. Хришћански живот није одредиште до којег се стигне: он је ходање, дан за даном, у корак са живим Богом. Павле то лепо исказује када пише: „Ако живимо духом, по духу и да ходимо“ (Галатима 5:25). Реч коју овде користи за „ходити“ није уобичајена грчка реч за ходање: значи ићи у реду, држати корак, као што војници марширају у строју. Слика је особе која намерно остаје близу Онога који је води. Плод који Павле описује у претходним стиховима (љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање) није нешто што стварате снагом воље. То је оно што природно расте када је живот укорењен у Духу Божијем. Нови верник понекад прочита овај списак и осети се преплављено, као да све то треба постићи одједном. Али плод не никне преко ноћи. Расте у своје доба, тихо, док корен залази све дубље. Ваш део је да останете повезани са Лозом. Плод је Његово дело у вама. А онда Исус говори, не као сећање, него као васкрсли Господ који стоји пред својим ученицима са сваком влашћу на небу и на земљи, и шаље их. Не када буду потпуно увежбани. Не када буду имали све одговоре. Шаље их онакве какви јесу, у свет коме треба оно што само Он може дати, и печати налог најумирујућим обећањем у целом Писму: „и ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века“ (Матеј 28:20). Увек. Не када се осећате јаки. Не када вам је живот сређен. Увек. Тако се ходи из дана у дан: не тако што имате све смишљено, него поуздајући се да је Онај који вас је позвао са вама на сваком кораку. Темељи су ове недеље положени: благодат, молитва, Реч, заједница Божијег народа. Сада ходајте по њима. Ходајте полако ако морате. Ходајте кроз сузе ако морате. Али ходајте, и знајте да никада не ходате сами.

    Прикажи данАудио доступан