Седам дана сусрета са Исусом у Јеванђељима: његове речи, његова сила, његово саосећање, његов крст и његово васкрсење.
1. дан
Данашње читање
Размишљање
Пре него што је прва птица запевала, пре него што се први талас разбио о неку обалу, пре него што је само време удахнуло први пут, била је Реч. Јован нас не уводи у своје Јеванђеље причом о рођењу нити родословом. Води нас негде старије од свега тога. „У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше Ријеч“ (Јован 1:1), пише он. Ако си нов у Библији, чуј ово polako: Јован нам каже да Исус није почео у јаслама у Витлејему. Већ је био ту у темељу свега, и све што постоји постало је кроз Њега. Они који су ове стихове читали стотину пута нека застану на речи „у“. Реч је била у Бога: грчки израз носи значење лицем у лице, у блиском zajedništvu. Пре стварања, пре анђела, пре свега што можемо именовати, у срцу стварности био је однос. Љубав није нешто што је Бог измислио кад је створио нас: љубав је одувек била сама природа Божја, Отац и Син у вечном општењу. То је Онај који је закорачио у наш свет. И закорачио је. Четрнаести стих је једна од најзапањујућих реченица икад написаних: „И Ријеч постаде тијело и настани се међу нама.“ Реч преведена као „настани се“ дословно значи да је разапео шатор међу нама, намерни одјек скиније у пустињи, где је Бог дошао да живи усред логора свога народа. Вечни, нестворени Бог није послао поруку ни весника. Дошао је Сам, обучен у кожу, подложан глади, хладноћи и тузи, да бисмо „видјели славу његову, славу као јединороднога од Оца, пуну благодати и истине.“ Шта то значи за твој живот данас? Значи да никад немаш посла с далеким, равнодушним Богом када отвориш ову књигу или погнеш главу у молитви. Бог који је звезде изговорио у постојање изабрао је да постане нешто што се може наћи, дотаћи и упознати. Дошао је тамо где си ти. Шта год носио јутрос: сумњу, тугу, дивљење или једноставно тихи уторак, Реч која је постала тијело није далеко. Већ је прешао најдужи замисливи пут, само да буде с тобом.
2. дан
Данашње читање
Размишљање
Замислите да стојите на обали реке Јордан и гледате како се гомила комеша, а онда човек кога познајете, пророк, дивљи и beспоштедан, одједном застане, показује преко воде и о другом човеку који долази к вама каже: „Гле, јагње Божије, које узима на се гријех свијета“ (Јован 1:29). То је тренутак који нам је даровао Јован Крститељ. И те речи, изговорене једног обичног поподнева крај реке, носе тежину хиљаду година историје. Уху Јеврејина у тој гомили реч „јагње“ била је пуна сећања. То је било пасхално јагње, заклано да смрт мине кућу. То је било јагње свакодневне храмовне жртве, приношено ујутро и увече без прекида. А иза свега тога стајала је potресна поезија Исаије, записана седам векова раније: „Бијаше презрен и остављен од људи, човјек болан и вичан болестима“ (Исаија 53:3). Исаија је видео некога ко ће бити „рањен за наше гријехе“ и „мучен за наша безакоња“, некога на чија рамена ће бити положен грех свих нас. Читав жртвени ред Израиља био је дуга, спора стрела упрта у овог једног човека. Оно што је Јован Крститељ разумео, а што ће ученици у потпуности појмити тек после васкрсења, јесте да Исус није дошао само да нас учи бољем моралу или да нас подстакне да будемо љубазнији. Дошао је да реши наш најдубљи проблем: тежину греха и раздвојеност коју он ствара између нас и светога Бога. Јагње не држи придике овцама о њиховом лутању. Јагње умире на њиховом месту. За оне који ово читају први пут, ево једноставне и лепе истине: шта год да сте учинили и шта год да носите у тихим кутковима своје савести, Јован показује на онога који је дошао да то узме. Не да то умањи, не да се претвара да то није важно, него да то сам понесе. А ви који дуго верујете, запитајте се да ли вам је Јагње постало толико уобичајено да сте престали да се дивите. Нека вас Јованов испружени прст данас поново тамо упути: погледајте Га, заиста Га погледајте, и нека се дивљење врати.
3. дан
Данашње читање
Размишљање
Био је то дугачак дан. Исус је из лађе поучавао мноштво на обали, причу за причом, све док сунце није зашло. Тада је рекао својим ученицима: „Пређимо на ону страну“ (Марко 4:35), и они су запловили преко Галилејског језера. Марко нам, са појединошћу коју памти само очевидац, казује да су га повели „као што беше“: уморног, у истој одећи у којој је поучавао, без икакве припреме за путовање. А онда је дошла олуја. Галилејско језеро лежи у котлини окруженој брдима, а олује се на њега могу спустити страшном брзином. Неколико ових ученика били су рибари који су целог живота радили на тим водама, и нису били људи који лако паниче. Али Марко казује да су таласи запљускивали у лађу и да се лађа пунила. А Исус је био на крми, заспао на узглављу. Пробудили су га питањем које одзвања кроз векове људске патње: „Учитељу, зар ти не мариш што погибосмо?“ (Марко 4:38). Јеси ли се и ти икада молио нечим врло сличним? Оно што се затим догодило један је од најтише узвишених тренутака у целом Писму. Исус је „уставши запрети ветру и рече мору: ћути, умукни. И стаде ветар, и би тишина велика“ (Марко 4:39). Није молио да олуја стане. Није молио Оца у име ученика. Говорио је право ветру и води као онај који има власт над њима, јер је заиста има. Ученици, који су се бојали олује, сада су се уплашили њега и питали један другог: „Ко је овај?“ То је управо питање које Марко жели да себи поставимо. Али не пролази журно поред узглавља. Исус је био истински, људски исцрпљен. Он зна шта значи бити сломљен од умора, бити у лађи кад су таласи високи, бити окружен уплашеним људима. Он није далеко божанство које остаје равнодушно према олујама људског живота. Он је у лађи с тобом. И има власт над свим што ти данас прети да те потопи. Исти глас који је рекао „ћути, умукни“ Галилејском мору може проговорити и у хаос твојих прилика баш сада.
4. дан
Данашње читање
Размишљање
Мноштво је управо видело нешто изванредно: пет хиљада људи нахрањено је са пет хлебова и две рибе. Били су тако задивљени да су хтели да Исуса силом учине царем. Али Исус је знао нешто што они нису: јурили су за хлебом, а не за Пекаром. Зато их је нежно и отворено усмерио ка дубљој глади коју још нису именовали. „Ја сам хлеб животни“, рекао им је, „који долази к мени неће огладнети, и који верује мене неће никад ожеднети“ (Јован 6:35). То је једна од великих Исусових изрека „Ја сам“ и вреди је уживати полако. Хлеб у старом свету није био прилог, он је био оброк. Био је опстанак. Када Исус посеже за том сликом, он не говори о луксузу или улепшању живота. Он каже: ја сам оно без чега не можете живети. Мноштво је споменуло манu у пустињи, чудесни хлеб који је падао с неба да одржи Израиљ четрдесет година у пустињи. Исус их брижно исправља: није тај хлеб дао Мојсије, него његов Отац, а прави хлеб с неба није нешто, него неко. „Јер је хлеб Божији који силази с неба и даје живот свету“ (Јован 6:33). За читаоца који први пут чита, позив је овде дивно једноставан: Исус каже да је најдубља глад коју осећаш, она којој не могу ништа ни каријера, ни веза, ни постигнуће, ни оброк, створена да буде утољена њиме. Августин је то незаборавно изразио, мада не речима Писма: наше срце је немирно док не почине у Богу. Исус управо то тврди за себе. Он је починак који твој немир тражи. За вернога који ову истину познаје годинама, размисли о 37. стиху: „Све што ми даје Отац к мени ће доћи; и који дође к мени нећу га истерати напоље.“ То „нећу истерати“ је безусловно: ни под којим околностима, ни из ког разлога неће одбацити никога ко дође. Можда се осећаш недостојним због својих промашаја, сумњи, удаљености. Он каже: дођи ипак. Хлеб је и даље на столу. И даље си добродошао.
5. дан
Данашње читање
Размишљање
У сваком искреном животу дође тренутак када мишљење мноштва више није довољно. Исус је то знао, па је довео своје ученике у Кесарију Филипову, место препуно пагански храмова и буке многих богова, и поставио им питање које пресеца сва времена: „Шта кажу људи ко сам ја, Син човјечји?“ Ученици су имали спремне одговоре. Једни су рекли Јован Крститељ. Други Илија. Мишљења су била поштована, чак ласкава. Али била су погрешна, и Исус је то знао. Зато је ступио ближе: „А ви ко велите да сам ја?“ Петар је одговорио без оклевања: „Ти си Христос, Син Бога живога.“ Једна реченица која је променила све. Приметите да Исус није честитао Петру на оштроумности. Рекао је: „Благо теби, Симоне, сине Јонин, јер тијело и крв не открије теби, него Отац мој који је на небесима.“ Ово исповедање није било Петрово достигнуће, него дар. Сазнање ко је Исус заиста не долази само из паметних доказа или религиозног васпитања, него из тога што Бог отвара очи срца. За оне који први пут читају, ево тла под вашим ногама: „Христос“ значи Помазаник, обећани Цар и Избавитељ ка коме је указивао цео Стари завет. Петар је рекао: онај кога смо чекали, то си Ти. То није мала тврдња. То је шарка на којој се окреће цела историја. За искусног верника, застани код овога: Петров одговор био је откривен, а не изведен разумом. Колико често браним�о своју веру као да је пре свега интелектуални став до кога смо дошли, а не милост коју смо примили? У Петровом исповедању постоји смерност коју понекад губимо. Нисмо до Исуса дошли мишљу. Он нам је дат. Питање и данас стоји у просторији с тобом. Свет има своја мишљења: добар учитељ, морални узор, историјска личност. Али Исус не пита шта каже свет. Он пита шта ти кажеш. Твој одговор на то питање најважнија је ствар о теби.
6. дан
Данашње читање
Размишљање
Данас долазимо на најтеже и најсветије тло у свим Јеванђељима. Лука 23 нас води на брдо звано Голгота и не смемо журити кроз њега. Два злочинца висе са обе стране Исуса. Народ гледа. Старешине се ругају. Војници коцкају за Његову одећу. А усред свега тога, Син Божији, Онај који је умирио море и подигао мртве, виси у тишини и патњи. Прве речи које Лука бележи с крста нису вапај очаја. То је молитва: „Оче! опрости им; јер не знају шта раде.“ Застаните овде. Људи који су забијали ексере нису тражили опроштај. Руља која се подсмевала није га тражила. Али Исус га је ипак измолио. То није слабост, то је најупечатљивији приказ љубави који је свет икада видео. Онај који је имао сваку власт да призове суд, призвао је милост. Тада се догађа нешто неочекивано. Један од злочинаца, умирући поред Њега, окреће се и каже: „Помени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје.“ Није имао времена да буде крштен, ни година верне службе да понуди, ни икакве верске сведочанство. Имао је само још један дах и очајничку веру. И Исус му одговара: „Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају.“ Милост не тражи дугу биографију. Тражи само окренуто срце. За нове читаоце, ево срца овог одломка: Исус није умро као жртва околности. Умро је намерно, за вас. Свако ругање које је поднео, сваки ексер који је претрпео, био је цена плаћена за људски грех, ваш и мој. Крст је место где су се правда и милост пољубиле. А ви који ово знате годинама, погледајте поново тог злочинца. О богословљу није знао готово ништа. Али знао је да је крив, знао је да је Исус невин и веровао је да Исус има царство. То је довољно. То је одувек било довољно. Крст нас подсећа да спасење никада није зависило од тога колико знамо или колико дуго служимо. Оно зависи од тога куда гледамо када умиремо.
7. дан
Данашње читање
Размишљање
Дошле су пре изласка сунца, носећи мирисе да помажу мртвог човека. То је појединост коју нам даје Лука, и важна је: те жене нису долазиле да виде чудо. Долазиле су да заврше погреб. Нада им је била запечаћена иза камена. А онда камена више није било. Два анђела у блиставој одећи дочекала су их питањем које одзвања кроз сваки нараштај: „Шта тражите живога међу мртвима? Није овђе, него устаде.“ Те речи су осовина целе људске историје. Све пре њих било је припрема. Све после њих је одговор. Жене су потрчале. Петар је потрчао. А када се Петар сагнуо и завирио у празан гроб, Лука нам каже да је „отишао чудећи се у себи ономе што би“. Чуђење је прави одговор. И данас је. Апостол Павле, пишући Коринћанима деценијама касније, поређа сведоке као судски записник: Исус се јавио Петру, затим дванаесторици, затим са више од пет стотина браће одједном, затим Јакову, затим свим апостолима, а на послетку и самом Павлу. То није митологија обучена у религиозни језик. Павле каже: питајте их. Већина их је још жива. Идите и питајте шта су видели. Васкрсење није било осећање ни симбол, него догађај са сведоцима. За новог читаоца, ево радосне вести у најједноставнијем облику: смрт није победила. Гроб Га није могао задржати. А пошто је васкрсао, истинито је све што је рекао о себи, сигурно је све што ти је обећао, а последња реч над твојим животом није смрт него живот. За верника који ову истину носи годинама: не дај да те навика учини равнодушним према чуду. Павле га никада није преболео. Називао је себе „некаквим изродом“, и даље запањен што му се јавио васкрсли Христос. Васкрсење није успутна информација твоје вере. Оно је њен откуцај срца. Васкрсао је. Заиста је васкрсао. И зато што Он живи, живећеш и ти.