Седам дана о томе како разговарати с Богом: искрено, једноставно и без страха да ћеш погрешити.
1. дан
Данашње читање
Размишљање
Замислите да сте један од ученика и гледате како Исус тихо одлази од мноштва да би се молио. Има нечега у начину на који то чини, без журбе и без приказивања, што буди жељу да имамо оно што Он има. Зато Га питате: „Господе, научи нас да се молимо.“ У Матеја 6. Он одговара на то питање пре него што је постављено. Оно што даје није формула коју треба понављати, него врата кроз која треба проћи. Почиње упозорењем: не молите се да би вас људи видели. Верске вође Његовог времена волеле су дугачке и гласне молитве на трговима, молитве упућене људским ушима, а не срцу Божјем. Исус отворено каже: „Примили су плату своју“ (Матеј 6:5). Другим речима, аплауз је све што ће добити. А ти, каже Он, уђи у клијет своју, затвори врата и помоли се Оцу своме који види тајно. Слушалац молитве је један. Затим нам даје речи које одзвањају већ двадесет векова: „Оче наш који си на небесима! Да се свети име Твоје“ (Матеј 6:9). Приметите да прва реч није „мој“, него „наш“. Молитва никада није сасвим приватна: и када си сам у својој соби, придружујеш се једној породици. И приметите да прво кретање молитве није тражење ничега. То је једноставно признање ко је Бог: Отац. Свет. Близу. Пре него што изнесемо своје потребе, смиривамо срце у истини чијем смо присуству приступили. Ако први пут читате, чујте ово јасно: за молитву вам нису потребне посебне речи, одређени став тела ни дуга историја с Богом. Исус учи обичне људе, рибаре, цариниче и забринуте мајке, како да разговарају са својим Оцем. А ако сте искусан верник, застаните над овим: када је ваша молитва последњи пут почела дивљењем пред именом Божјим, пре него што је прешла на списак потреба? Господња молитва није граница молитве. Она је компас: води нас ка заједништву пре молбе, ка Божјем царству пре наше удобности. Сваки пут када се молите, учите исто што и ученици: да се Бог неба назива вашим Оцем и да вас слуша.
2. дан
Данашње читање
Размишљање
У овим стиховима налазе се врата, а Исус вам говори да куцате на њих. Не бојажљиво. Не једном. Он користи три речи: иштите, тражите, куцајте, а у изворном језику све су то трајне радње: настављајте да иштете, настављајте да тражите, настављајте да куцате. Ово није богословље аутомата у коме притиснете дугме и чекате. То је позив у живу, истрајну и приљубљену везу с Богом који жели да буде нађен. „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се“ (Матеј 7:7). Исус ово обећање не ублажава. Не каже „иштите, и можда“. Каже „иштите, и даће вам се“. Читаоцу који то чита први пут, то може звучати готово предобро, и то с правом буди искрено питање: зашто онда неке молитве остају без одговора? Исус не обећава да ће нам Бог дати све што желимо по нашем распореду. Обећава да ће нам дати све што нам треба и да ниједно искрено тражење Њега не остаје празно. Затим износи поређење од мањег ка већем, готово разоружавајуће једноставно. Ако ваше дете затражи хлеб, нећете му дати камен. Ако затражи рибу, нећете му дати змију. Ви сте несавршен родитељ, а и ви знате да дајете добре дарове. „Колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који иштују у њега“ (Матеј 7:11). Лукина верзија додаје запањујућу појединост: Отац даје Духа Светога онима који иштују (Лука 11:13). Највећи дар који Бог може дати није поправљена околност ни решен проблем, већ Он сам. За верника који се дуго и усрдно молио, а осетио тишину, застаните овде на тренутак. Обећање није да Бог одговара по нашем распореду. Обећање је да одговара као Отац, што значи понекад са „да“, понекад са „још не“, а понекад нечим бољим од онога што смо тражили. Врата на која куцате нису врата складишта. То су врата Особе. Куцајте и даље. Он је већ с друге стране.
3. дан
Данашње читање
Размишљање
Већина нас прибегава молитви тек када терет постане претежак. Трпимо, брinemo се, сналазимо се, а онда, када више не можемо, молимо се. Павле описује нешто сасвим друго. „Без престанка се молите Богу“, пише он у 1. Солуњанима 5:17, и те речи већ две хиљаде година збуњују и изазивају вернике. Како човек који има посао, породицу, расејане мисли и пун распоред може да се моли без престанка? Одговор није да треба да будемо на коленима двадесет четири сата дневно. Одговор је да молитва постане ваздух у коме живимо, а не посао који обавимо успут. Дете не престаје да општи са родитељем који га воли зато што се игра у дворишту. Довикне му, осврне се, утрчи с новостима. „Без престанка се молите Богу“ је позив на такав непрекидан, неусиљен разговор са Богом, у коме граница између молитве и остатка живота постаје дивно танка. Филибљанима 4:6 то претвара у нешто сасвим конкретно: „Не брините се низашта, него у свакој молитви и мољењу са захваљивањем јављајте Богу жеље своје.“ Реч „брините се“ овде значи бити пун бриге, забринут, преоптерећен. Павле не одбацује твоје бриге као ситнице. Он ти нуди размену: предај их Богу, а заузврат прими мир који је „већи од сваког ума“ (Филибљанима 4:7). Тај мир није одсуство тешких околности. Он је стража, војна посада постављена око твог срца и твојих мисли у Христу Исусу. Примети реч „захваљивање“ усред те поруке. Своје молбе треба да износимо са захваљивањем, не након што стигне одговор, него пре њега. То је став који претвара молитву из очајничке погодбе у поверљив разговор. Ако си нови верник, то значи да не мораш прво да средиш своју бригу па тек онда да се помолиш: донеси је таква каква јесте и донеси уз њу захвалност. Ако си зрео верник, запитај се: има ли брига које и даље носиш, а никада их ниси заиста предао? Данас је дан за ту размену.
4. дан
Данашње читање
Размишљање
Марко пише хитро: његово Јеванђеље је пуно речи „одмах“, што значи сада, истог тренутка. Зато је запањујуће што усред целог тог замаха застаје да нам покаже Исуса како ради нешто споро и промишљено. „И ујутру врло рано уставши изиђе и отиде на пусто место, и онде се мољаше Богу“ (Марко 1:35). Претходна ноћ била је изванредна: исцељења, ослобођења, цео град пред вратима. А Исус, уместо да спава дуже, устаје пре сунца и проналази тихо место насамо са својим Оцем. То није успутна појединост. Марко нам показује мотор испод службе. Чуда нису родила молитвени живот, него је молитвени живот родио чуда. Исус се није молио зато што је имао вишка времена. Нашао је време јер је знао да све остало од тога зависи. Када Га ученици коначно пронађу и кажу у суштини: „Сви Те траже, хајдемо“, Он није узнемирен. Он је смирен. Зна куда иде даље, јер је већ био са Оцем. Псалмист је овај ритам разумео давно пре тога. „Господе! рано ћеш чути глас мој; рано ћу стати пред тебе и гледати“ (Псалам 5:3). Та реч „гледати“ носи слику стражара који осматра хоризонт: моли се, а затим ишчекује да се Бог покрене. Молитва није само говор. Она је и став душе окренуте ка Богу која ослушкује Његов одговор. Ономе ко тек почиње да се моли, овај одломак нежно дозвољава: није вам потребна катедрала ни савршен сат. Исус је пронашао пусто место, вероватно хладну и мрачну падину. Важно је да одете. А верниregistrацу који већ годинама хода с Богом, питајте се искрено: да ли ваш молитвени живот води ваш дан или каска за њим? Тихо место није луксуз за људе с неспутаним животима. Оно је извор постојаности која чини могућим један сложен живот. Пронађите своје пусто место данас, па макар то било пет минута и паркирани аутомобил.
5. дан
Данашње читање
Размишљање
Постоји псалам који почиње оптужбом упућеном право небу. Давид не почиње хвалом и не загрева се љубазним речима. Он почиње овако: „Докле ћеш ме, Господе, заборављати за свагда? Докле ћеш одвраћати лице своје од мене?“ (Псалам 13:1). Ако те то зачуди, добро је. То значи да читаш искрено. Давид је био човек по Божијем срцу, а ипак овде диже песницу према небу. Осећао се заборављеним. Осећао је да се Бог скрива од њега. Осећао је као да се туга трајно уселила у његова прса док су његови непријатељи односили победу. За некога ко први пут чита, корисно је знати да су Псалми били молитвеник Израиља: песме које су се певале у храму, повици подигнути у пустињи, речи углачане хиљадама очајних уста пре твојих. Никада нису били замишљени као углађени наступи. Били су замишљени да буду истинити. А истина коју Давид овде говори позната је многима од нас, али је мало ко се усуђује изговорити наглас: понекад нам се чини да је Бог одсутан, и то боли. Али ево над чим искусни верник можда треба изнова да застане: Давид не остаје у жалопојки. Не напушта разговор. Он се окреће, не зато што су се његове околности промениле, него зато што бира да се сети ко је Бог, чак и када то не осећа: „А ја се уздам у милост твоју, радује се срце моје спасењу твом“ (Псалам 13:5). Та једна реч, „а“, обавља изванредан посао. Она је стожер искрене молитве. Јадиковка и поуздање нису супротности. Они су једна иста молитва, коју изговарају иста уста, истом Богу. Бог није крхак. Он може поднети твој гнев, твоју збуњеност, твоје „докле“. Искрена молитва није непоштовање, она је блискост. Онај ко се у Божијем присуству претвара да је све у реду, тај држи удаљеност. Онај ко завапи из дубине, тај прилази ближе. Донеси му данас оно што ти је заиста у срцу. Он то већ зна. Само чека да му то кажеш.
6. дан
Данашње читање
Размишљање
Пре него што данас изустиш и једну реч Богу, стоти псалам жели да учиниш нешто: да радосно подвикнеш. Не тихо, несигурно куцање на врата за која не знаш да ли су отворена, него радосни глас онога ко зна да је добродошао. „Улазите на врата његова с хвалом, у дворе његове с песмом“ (Псалам 100:4). Слика је храм, али је позив упућен сваком обичном јутру твог живота. За некога ко први пут чита, вреди застати над тим шта захвалност заправо чини у молитви. Она није обредно загревање, као истезање пред трчање. Она је преусмерење душе. Када почнемо захвалношћу, исповедамо нешто истинито о стварности: да нисмо сами себе створили, да нисмо сами, да је Бог коме прилазимо добар. Псалам 100 то утемељује на најтемељнијој истини: „Знајте да је Господ Бог; он нас створи, и ми смо његови“ (Псалам 100:3). Захвалност почиње сећањем ко је Бог, а ко није. Апостол Павле, пишући из тамнице цркви у Колоси, одјекује то запањујуће кратко: „Молитве се држите, и будите у њој будни са захваљивањем“ (Колошанима 4:2). Та реч „будни“ значи остати пробуђен у молитви, а не поспан или расејан. А лек против поспане молитве, наговештава Павле, јесте захвалност. Захвалност држи очи отворене. Подсећа нас да молитва није монолог упућен плафону, него разговор са живим Богом који је већ учинио несразмерно много. За верника који се моли годинама, овде постоји благ изазов: да ли су твоје молитве постале тешке од молби, а танке од хвале? Нема ништа лоше у томе да износимо своје потребе, о томе ћемо говорити сутра, али молитвени живот саздан само на тражењу може тихо склизнути у поступање према Богу као према аутомату, а не као према Оцу. Покушај данас да уђеш отворених шака, не да примиш, него да захвалиш. Погледај шта то чини свему што следи.
7. дан
Данашње читање
Размишљање
Ову недељну тему завршавамо на најискренијем месту до којег нас молитва може одвести: у тренутку када нам понестане речи. Сели сте да се помолите и нисте нашли ништа осим празне боли која нема имена. Хтели сте да дохватите Бога, а осећали сте као да пружате руку у маглу. Ако сте били на том месту, Римљанима 8 има да вам каже нешто изванредно: то није одсуство молитве. То може бити најдубља молитва од свих. „Тако и Дух помаже слабости нашој; јер не знамо шта ћемо се молити Богу као што треба, него сам Дух моли за нас уздисајима неисказаним“ (Римљанима 8:26). Прочитајте то полако. Дух Божји, исти Дух који се носио над водама при стварању, усељава се у верника и моли се кроз њега када он сам не може да се моли. Уздах који не можете изрећи није ништа. Њега преводи Неко ко савршено зна и ваше срце и вољу Очеву. За новог верника ово је дубоко ослобађајуће: не можете се погрешно молити ако се искрено окрећете Богу. Не треба вам прави речник. Не морате се осећати речитим, па чак ни повезаним. Јуда нас подсећа да се молимо „Духом светим“ (Јуда 1:20), то јест да се препуштамо кретању Духа у нама, уместо да се напрежемо искључиво својом снагом. Молитва није наступ који изводимо; она је разговор који омогућава Дух. А онима који већ дуго ходе с Богом, можда нарочито њима, и ту је милост. Духовна исцрпљеност је стварна. Времена туге, збуњености или суши долазе и најверније међу нама. Обећање из Римљанима 8:26 не истиче са зрелошћу. Дух се залаже за искусног светитеља једнако нежно као и за најновијег обраћеника. У дане када вам молитва личи само на уздах, нека тај уздах буде ваша молитва. Бог чује оно што речи не могу понети. Ове недеље нисте стигли до краја молитве, тек сте почели.