Седам дана о примању Божјег опроштаја и учењу, уз Његову помоћ, да опростимо и другима.
1. дан
Данашње читање
Размишљање
Замисли ведро ноћно небо: исток се пружа иза тебе, запад пред тобом, а између њих даљина толико огромна да је никаква људска нога не би могла прећи. Ту слику псалмист бира када покушава да опише шта Бог чини с нашим грехом. Он га не одлаже на страну нити га спрема у архиву. Он га уклања. Потпуно. Заувек. „Колико је далеко исток од запада, толико удаљи од нас безакоња наша“ (Псалам 103:12). Псалам почиње подсећањем ко је овај Бог: не далеки судија који броји наше промашаје, него Отац који је „жалостив и милостив, дуготрпељив и многомилостив“ (Псалам 103:8). Ако први пут читаш Библију, вреди да се овде застанеш: Бог Библије не вреба да те ухвати у погрешном. Он већ зна свако зло које си учинио, а Његов први корак ка теби је милост, а не осуда. А ви који већ годинама ходите с Господом, размислите о нечему што можда нисте приметили. Псалмист каже да Бог „зна како смо сазидани, опомиње се да смо прах“ (Псалам 103:14). Реч „опомиње се“ овде носи нежност, а не презир. Бог не заборавља нашу слабост да би се потом нестрпљиво љутио кад посрнемо. Он нашу крхкост чува у мислима с истом пажњом с којом отац држи malo дете: свестан је шта оно још не може да понесе и благ је због тога. То мења начин на који примамо опроштење. Многи од нас Божије помиловање прихватају умом, а терет стида годинама носе у грудима. Псалам то не дозвољава. Ако је Он твој грех удаљио колико је исток далеко од запада, не можеш поћи и вратити га. Нестао је. Остајеш ти: познат, загрљен и вољен од Оца чија је милост виша од небеса. Данас нека ова истина падне на сасвим одређено место. Помисли на један промашај који вучеш за собом. Бог га је већ уклонио. Не мораш носити оно што је Он већ сахранио.
2. дан
Данашње читање
Размишљање
Петар је мислио да је великодушан. У култури његовог времена рабини су обично учили да је довољно опростити некоме три пута. Зато је Петар, када је иступио и понудио седам, двоструко више од уобичајеног, и још један за добру меру, вероватно очекивао одобрено климање главом. Уместо тога, Исус му је одговорио бројем који је зауставио сваки рачун: „Не кажем ти до седам пута, него до седамдесет пута по седам“ (Матеј 18:22). Исус није постављао нову границу од четири стотине деведесет. Он је рушио саму границу. Чим почнеш да бројиш колико си пута некоме опростио, већ си погрешно схватио шта је опроштење. Опроштење, онако како га Исус учи, није трансакција са ограничењем. То је став срца, који извире из тога што смо примили нешто толико огромно да се никакав дуг који нам неко други дугује не може с тим поредити. Припопетка која следи то чини живим. Један слуга дугује цару десет хиљада таланата, број толико бесмислен да би се гомила насмејала. Један талант био је отприлике двадесет година зараде. Десет хиљада таланата био је немогућ, неотплатив брдо дуга. Цар му све опрашта, слободно и потпуно. Затим тај исти слуга налази друга који му дугује сто динара, отприлике зараду од три месеца, и баца га у тамницу. Контраст није суптилан. Намењен је да нас шокира и натера на преиспитивање себе. Ево питања које прича тихо поставља сваком верујућем: Знаш ли, заиста знаш, колико ти је опроштено? Не као теолошку чињеницу, него као нешто што осећаш у костима? Јер када тај дуг постане стваран за нас, када схватимо ону планину од десет хиљада таланата коју је Бог померио за нас, замерке од сто динара које држимо према другима почињу да изгледају сасвим другачије. Опраштати другима је тешко. Нико не би требало да се претвара да није. Али пут ка томе увек почиње на исти начин: враћањем на крст и сећањем на оно што је тамо за тебе поништено.
3. дан
Данашње читање
Размишљање
Павле не улази лагано у ову тему. Он почиње набрајањем: горчина, јарост, гнев, вика, хула, злоба, и поручује Ефесцима да се све то удаљи од њих (Ефесцима 4:31). За читаоца који ово чита први пут, то је јака порука. Значи свући са себе, као што скидаш капут. Те ствари нису само лоше навике којима треба управљати, оне су одело које не приличи ономе ко је обучен у Христа. Затим долази алтернатива, и она није једноставно „потруди се више да будеш љубазан“. Павле пише: „Него будите једни према другима добри, милосрдни, праштајући један другом, као и Бог што вам прости у Христу“ (Ефесцима 4:32). Мерило одузима дах. Није „опрости као што би желео да теби буде опроштено“. Није „опрости када заслужују“. Опрости као што је Бог теби опростио у Христу. Мера нашег праштања треба да буде мера Његовог. Колошанима додаје реч коју и искусни читаоци понекад пребрзо прелазе: „Подносећи један другог“ (Колошанима 3:13). Подношење је тиха рођака опроштаја. Опроштај се бави учињеним злом. Подношење је свакодневно стрпљење које упија трење живота поред несавршених људи: ситне нервозе, понављане слабости, начине на које људи једноставно јесу такви. Обоје је потребно. Обоје је могуће само зато што смо „изабрани Божији, свети и љубазни“ (Колошанима 3:12), људи који су добили идентитет пре него што се од њих затражила дужност. Примети редослед у оба одломка: ко јеси долази пре онога што чиниш. Изабран си, свет, љубљен, зато обуци милосрђе, благост, смерност, кротост, дуготрпљење. Бог од нас никада не тражи да опроштај створимо ни из чега. Тражи да црпемо из онога што нам је већ дато. Ако се данас борiš да некоме опростиш, позив није да сакупиш још воље. Позив је да уђеш дубље у своју љубљеност, да застанеш пред истином да ти је Бог у Христу опростио, и да пустиш да то прелије.
4. дан
Данашње читање
Размишљање
Исус је испричао ову причу људима који су мрмљали што прима грешнике и једе с њима. Зато, пре него што уђемо у причу, треба да осетимо тежину слушалаца. Фарисеји и књижевници нису били хладни, равнодушни људи. Били су дубоко религиозни и веровали су да светост захтева одстојање од нечистих. А Исус је на њихово мрмљање одговорио не расправом, него причом о оцу. Млађи син је тражио: „Оче, дај ми део који ми припада од имања“ (Лука 15:12). У тој култури то је отприлике значило пожелети оцу смрт. Желео је наследство без односа. Желео је оно што отац има, а не самог оца. И отац му је то дао. Већ сама та чињеница је слика милости: слобода коју нам Бог даје чак и да одемо од Њега. Син на крају чува свиње у туђој земљи, што је за јеврејског слушаоца било најдубље замисливо понижење. И тада, каже текст, „дође к себи“ (Лука 15:17). Над том фразом вреди застати. Доћи к себи није исто што и постати достојан. Када устане, синов план је још увек трговачки: понудиће да буде најамник и да заради за хлеб. Још не очекује да буде враћен у синовство. Увежбава говор. Али отац га чека и гледа. „А кад је још био далеко, угледа га отац његов“ (Лука 15:20). Отац је ишчекивао. И када је видео дечака, није чекао говор. Потрчао је. На древном Блиском истоку човек угледа није трчао, јер се то сматрало недостојним. Отац је ипак потрчао, пао сину на врат и пољубио га. Син почиње свој увежбани говор, а отац га прекида славјем. То је Бог кога Исус открива мрмљајућим религиозним људима, а и нама. Он не стоји на вратима скрштених руку и не чека да види је ли твоје извињење довољно добро. Он трчи. Дуго те је ишчекивао. И пре него што твоје речи буду изговорене, Он већ дозива хаљину, прстен и гозбу.
5. дан
Данашње читање
Размишљање
Замислите призор: брдо изван јерусалимских зидина, три крста на небу и руља која је цело јутро исмевала човека у средини. Војници су му управо закуцали ексере кроз руке и ноге. Верске вође се подсмевају. Руља виче погрдне речи. И у том тренутку, не пошто је бол утихнуо, не пошто се руља смирила, Исус отвара уста и говори: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде“ (Лука 23:34). Ако те речи никада нисте читали, пустите их да полако слегну у вас. Ако сте их читали стотину пута, покушајте да их чујете као први пут. Оно што је овде запањујуће јесте време. Он не чека да Му буде удобно. Не чека да се људи покају и затраже опроштај. Моли за њихов опроштај док су ексери још свежи, док увреде још лете. Ово није опроштај као осећање, него опроштај као одлука, чин воље укорењен у љубави. Исус је разумео оно што ми често превидимо: људи који су Га повређивали били су у духовној слепоћи. „Не знају шта раде.“ Те речи нису изговор за грех, оне су прозор у милосрђе Божје, који среће људе тамо где се њихово разумевање завршава. Затим долазимо до Дела 7 и налазимо Стефана, првог хришћанског мученика, кога разјарена руља засипа камењем. Док камење пада, Лука бележи да је „повикао иза гласа: Господе, не урачунај им овог греха“ (Дела 7:60). Дух Христов је Стефана тако преобразио да је молитва са крста постала молитва његовог последњег даха. Овај образац није случајан. Стефан је видео шта је Исус учинио, и то се у њему тако дубоко укоренило да је родило плод у његовом најтежем часу. Ево тихог и преиспитујућег питања за данас: које је најтеже име на вашем списку? Ко је особа чија увреда вам још стеже груди? Исус није изговорио ту молитву са лаке удаљености. Изговорио ју је са крста. То значи да је опроштај, прави, скуп, Духом оснажен опроштај, могућ и усред ране, а не тек пошто зацели. Не морате га прво осетити. Можете га прво изабрати и тражити од Бога да осећање дође за њим.
6. дан
Данашње читање
Размишљање
Постоји једна врста тежине која се увуче у кости када нешто неисповеђено предуго борави у души. Псалмопевац ју је добро познавао. У Псалму 32 пише о времену пре исповести, када је ћутао о свом греху: „Док ћутах, остареше кости моје у јаукању мом по сав дан“ (Псалам 32:3). То је живописан, телесан опис онога што кривица чини човеку изнутра. Он не говори о кривици као о правном појму, већ као о искуству, нечему што га је исцрпљивало као суша што исцрпљује земљу. А онда је исповедио. И све се променило. Апостол Јован, пишући вековима касније, исту истину поставља у најјаснију светлост: „Ако признајемо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе и очисти нас од сваке неправде“ (1. Јованова 1:9). Приметите две речи које Јован спаја: веран и праведан. Бог нам не опрашта зато што је попустљив или зато што гледа на другу страну. Опрашта нам зато што је veran својим заветним обећањима и зато што је правда већ задовољена на крсту. Опроштај није Бог који крши правила, него Бог који их поштује, кроз Христа. За оне који читају први пут, ево једноставног облика тога: исповест није обред којим се заслужује Божја наклоност. То је просто слагање с Богом о ономе што је истина: да смо згрешили, да је то важно и да нам је потребно Његово милосрђе. Реч у оригиналном грчком носи мисао о томе да кажемо исто што и Бог. Када исповедамо, престајемо да се препиремо с Богом о свом стању и почињемо да стојимо на истој страни на којој стоји Он. То је став смирења и он отвара врата. За искусне вернике, размислите о овоме: Давид у Псалму 32 каже да је, када је признао свој грех, Бог опростио „безакоње греха мојега“ (Псалам 32:5). Та фраза као да удвостручује мисао, као да каже да је Бог опростио не само дело него и искривљени корен испод њега. То је дубина онога што значи очишћење. Нисте само ослобођени на папиру, већ сте опрани. Шта год да сте тихо носили, шта год да сте се надали да нико, па ни Бог, неће приметити, данас је добар дан да то изнесете на светлост. Он је веран. Он је праведан. И Он ће очистити.
7. дан
Данашње читање
Размишљање
Прешли смо дуг пут ове недеље: од задивљујуће ширине Божјег опроштења до скупог, Духом оснаженог труда да га пружимо и другима. Данас стижемо до питања ка коме је водило цело ово путовање: како изгледа заиста живети слободно? Не само познавати учење о опроштењу, не само доживети дирљив тренутак ослобођења, него пролазити кроз обичне дане као неко кога стare ране и стара неправда више не држе као таоца. Пророк Михеј нам даје једну од најлепших слика Божјег опроштења у целом Писму. Он пише о Богу који „милост воли“ и који ће „бацити у дубину морску све грехе наше“ (Михеј 7:18-19). Та слика дубоког мора није случајна. У старом свету, дубине мора биле су најнедостижније и најнепознатије место које је човек могао замислити. Бог не одлаже твоје грехе у неку архиву. Он их не чува у резерви. Он их баца на место одакле се не могу вратити. Није џабе да су стари проповедници говорили: Он их баци у море и постави таблу на којој пише „Риболов забрањен“. Павле, пишући Римљанима, спушта ову слободу у сам ткиво свакодневних односа. „Не дај да те зло победи, него побеђуј зло добрим“ (Римљанима 12:21). То је практични облик живота у слободи. То не значи претварати се да је погрешно исправно, нити да бол није постојао. Значи одбити да зло има последњу реч у твојој причи. Свако искрено добро дело према ономе ко ти је нашкодио јесте изјава да ниси његов заробљеник. Слободан си, и бираш да тако и живиш. Док се ова недеља завршава, запитај се како слобода заиста изгледа у твом телу, у твом распореду, у твојим односима. Опроштење примљено од Бога није трансакција коју си обавио првог дана па прешао даље. То је ваздух који удишеш сваког јутра. А опроштење које пружамо другима није један драматичан тренутак, већ свакодневна пракса, понекад свакодневан избор, да не дозволимо да прошлост влада садашњошћу. Створен си да живиш слободно. Његовом милошћу можеш.