Сви планови

Утеха у жалости

Седам дана нежног Писма за време губитка, у ходу с Богом који је близу скрушеним срцем.

  1. 1. дан

    Бог сваке утјехе

    Данашње читање

    Размишљање

    Постоји једно Божије име којем већина нас не помисли да прибегне све док нам тло не измакне испод ногу. Павле, који пише из сопственог низа бродолома, батина и непроспаваних ноћи, своје писмо Коринћанима не отвара стратегијом нити објашњењем, већ именом: „Отац милосрђа и Бог сваке утјехе“ (2. Коринћанима 1:3). Обрати пажњу на ту реч: сваке. Не понеке утјехе, не повремене утјехе, не утјехе за тугу коју Он сматра достојном. Сваке утјехе. Он не оцењује наше губитке пре него што одлучи да ли ће доћи. Псалмиста иде још ближе у Псалму 34:18: „Близу је Господ код оних који су скрушена срца, и клонуле духом спасава.“ Реч „близу“ значи близу, управо ту, а не са безбедне раздаљине, као посматрач. У старом свету сломљено срце није било само осећање, већ стање потпуног слома, она врста туге која човека пресавије напола. И управо ту, на месту пресавијености, Писмо каже да Бог прилази најближе. Њега не одбија твоје растакање. Он му иде у сусрет. Павле додаје нешто што ће читаоце који први пут читају изненадити, а дугогодишње вернике подсетити на заборављено: Бог нас утјешава „да бисмо и ми могли утјешити оне који су у каквој год невољи, утјехом којом Бог нас утјешава“ (2. Коринћанима 1:4). Твоја туга није слепа улица. Већ сада се уткива у нешто што ће једног дана досегнути другог човека у његовом тамном часу. Не мораш то још да видиш. Само треба да примиш оно што ти Он данас пружа. Ако си у раним, сировим часовима губитка, не треба да глумиш снагу нити да измишљаш мир. Позван си само да будеш близу Ономе који је већ близу тебе. Донеси поломљене комаде. Он је Бог сваке утјехе, а „сваке“ значи и твоје.

    Прикажи данАудио доступан
  2. 2. дан

    Исус заплака

    Данашње читање

    Размишљање

    Две од најтише разорних речи у цијелом Писму налазе се у Јован 11:35: „Проли Исус сузе.“ То је најкраћи стих у Библији, а можда и најважнији за свакога ко данас живи у жалости. Нека допре до нас прије него што пођемо даље. Проли Исус сузе. Тек је стигао до гроба свога пријатеља Лазара. Марија Му је пала пред ноге, а њене ријечи биле су прожете жалошћу која не мари за формалности: „Господе! да си био овдје, не би брат мој умро“ (Јован 11:32). Она Га не оптужује. Она једноставно говори истину свога бола, и говори је правој Личности. Исус не исправља њену теологију. Не започиње одмах проповијед о васкрсењу. Писмо каже да Га је „спопала жалост у духу и потресе се“ (ст. 33), а онда: проли сузе. Ово је оно што је чини запањујућим: Исус је већ знао шта ће учинити. За неколико минута Лазар ће изаћи из гроба жив. Чудо је све вријеме држао у Својим рукама. Па ипак је плакао. То значи да Његове сузе нису биле сузе очајања или немоћи, него сузе љубави. Није плакао зато што није имао одговор, него зато што су људи које воли били у болу. Туга оних које је волио покренула Га је на сузе, иако је знао крај. За искусног читаоца: застани уз ово. Вјечни Син Божји, кроз кога је све постало, стајао је крај гроба и плакао. Жалост није пораз вјере. Она није знак да не вјерујеш у васкрсење. Исус је вјеровао у васкрсење више од свакога ко је икад живио, а ипак је плакао. Твоје сузе нису противрјечност твом повјерењу у Бога. Оне су, заправо, можда једна од најискренијих молитава које икад изговориш. Он те данас види у твојој жалости. И није равнодушан.

    Прикажи данАудио доступан
  3. 3. дан

    Кроз долину

    Данашње читање

    Размишљање

    Псалам 23 је толико познат да ризикујемо да га читамо као што читамо уличну таблу: очи пређу преко њега, а да се заправо нисмо зауставили. Зато данас успоримо сасвим и приметимо куда нас овај омиљени псалам стварно води. Давид не обећава живот без долина. Он нас води право у једну. „Да ударим и преко долине сјена смртнога, нећу се бојати зла“ (Псалми 23:4). Долина је стварна. Сјена је стварна. Давид се не претвара да је другачије, а не треба ни ми. Све мења то што се долина прелази: не улази се у њу да би се у њој остало, већ се њоме пролази. Има кретања, има правца, има друге стране. И има Пратиоца. „Јер си ти са мном; штап твој и палица твоја, они ме теше.“ Пастирова палица служила је да се одбију грабљивци, а штап да води и придржава овце на уским стазама. И једно и друго је ту, у долини. Заштита и вођство, управо оно што нам треба кад не видимо јасно. За онога ко ово чита први пут корисно је знати да је Давид писао из искуства. Био је пастир пре него што је постао цар и знао је шта значи водити уплашене животиње кроз опасан терен. Он не пише теорију, он пише сведочанство. Био је у долини. Осетио је сјену. И нашао је да је Пастир веран. За онога ко већ годинама хода с Богом, размисли: долина сјене није одсуство Пастира, она је једно од места где је Он најнепосредније, најличније присутан. Зелени пашњаци и тихе воде у 2. и 3. стиху су славни, али је у 4. стиху Давид са говора о Богу прешао на говор Њему директно. „Ти си са мном.“ Блискост се продубљује у тами. Где год данас био у долини, ти је не прелазиш сам. Пастир зна сваки корак ове стазе и није напустио твоју страну.

    Прикажи данАудио доступан
  4. 4. дан

    Свака суза обрисана

    Данашње читање

    Размишљање

    Јован, последњи живи апостол, пише Откривење као старац у прогонству на острву Патмос. Надживео је скоро све које је волео. Гледао је како Црква страда. И у такав тренутак Бог му даје визију толико пространу и толико нежну да већ две хиљаде година носи ожалошћена срца: „И отрће Бог сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више; ни плача, ни вике, ни болести неће бити више; јер прво прође“ (Откривење 21:4). За некога ко ово чита први пут вреди застати пред сликом Бога који брише сузе. То није далек, административни чин. То је Отац који клекне пред лице свог детета. Бог који је речју призвао галаксије у постојање приказан је како чини нешто толико интимно да су потребни нежна рука и блиско присуство. Свака суза коју си икада пролио била је виђена. Свака од њих биће једног дана лично и нежно обрисана. Одломак почиње новим небом и новом земљом, а затим следи велика објава: „Ето скиније Божије с људима, и с њима ће живјети, и они ће бити његов народ, и сам Бог биће с њима Бог њихов“ (ст. 3). Реч скинија носи тежину целог Старог завета: место где се небо сусрело са земљом, где је Божије присуство почивало усред Његовог народа. Јован каже: све што је раније било истинито само делимично, сада је потпуно, трајно и неопозиво истинито. Бог с нама. Не у посети. Да пребива. За искусног верника: приметите да у стиху 5 пише: „Гле, чиним све ново“, а не „чиним све нове ствари“. Он не одбацује оно што је било. Он то обнавља. Људи које си волео и изгубио, живот који је жалост изменила, ништа од тога није изван домашаја те речи: ново. То није бег од стварности. То је најреалнија нада на свету, изговорена од Онога који седи на престолу и додаје: „јер су ове ријечи истините и вјерне.“ Жалост је стварна. А стварно је и ово.

    Прикажи данАудио доступан
  5. 5. дан

    Туга са надом

    Данашње читање

    Размишљање

    Постоји жалост за коју свијет нема лијека: жалост онога ко стоји крај гроба и пита се да ли је опроштај заиста за свагда. Вјерници у Солуну познавали су ту жалост. Неки њихови драги умрли су прије Исусовог повратка, а они су се бојали да су ти драги нешто пропустили и да су остали по страни. Павле им пише не да укори њихову тугу, него да јој покаже правац. Он не каже: „Не жалите.“ Каже нешто много нјежније и много прецизније: „да не тугујете као остали који немају наде“ (1. Солуњанима 4:13). Разлика није у сузама, него у ономе што стоји на њиховој другој страни. Павле затим чини нешто изузетно. Нада у васкрсење не почива код њега на пуком жељењу, него на ономе што се већ догодило. „Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсну, тако ће и оне који су заспали у Исусу Бог довести с њим“ (1. Солуњанима 4:14). Христово васкрсење није само утјеха, оно је доказ. Пошто је Он изашао из гроба, гроб нема посљедњу ријеч над онима који су Његови. Логика је чврста као празан гроб. За читаоца који први пут чита: „спавање“ је овдје благ израз којим Писмо означава смрт вјерника, не уништење, него починак иза којег долази буђење. За искусног вјерника: застани уз ово. Павле каже да ће их Бог довести *са* Собом. Они које смо изгубили у Христу не чекају негдје сами. Они су са Господом, и кад Он дође, долазе и они. Овај одломак завршава сликом толико живом да већ двије хиљаде година теши Цркву: поклич, труба, устајање, поновни сусрет, па ово: „и тако ћемо свагда са Господом бити“ (1. Солуњанима 4:17). Не за неко вријеме. Свагда. Ма какав губитак данас носио, пусти да та ријеч „свагда“ ради у теби полако и дубоко. Жалост је стварна. Али је стварна и ова нада. А ова нада није осјећање, она је обећање запечаћено васкрсењем.

    Прикажи данАудио доступан
  6. 6. дан

    Одакле долази помоћ

    Данашње читање

    Размишљање

    Подигни очи своје. Тиме почиње овај дан. Писац Псалма 121 гледа ка брдима и поставља питање које пре или касније, својим језиком, постави свако срце у жалости: одакле ми долази помоћ? То није питање очаја, него питање на путу ка одговору. А одговор стиже одмах, сигуран и спокојан: „Помоћ је моја од Господа, који је начинио небо и земљу“ (Псалми 121:2). Онај који је обликовао планине исти је Онај који чује твој вапај. Нека ти то сазнање уђе до дна душе. Оно што следи у Псалму 121 једно је од најрадије заштитничких места у целом Писму. Господ неће дати да ти се нога поколеба. Неће задремати. Он је твоја хладовина, твој чувар, твој стражар кад излазиш и кад улазиш. За некога ко тугује то нису апстрактна обећања, то је рука на рамену у тами. Можда се осећаш потпуно несигурно, као да се тло испод обичног живота померило. Псалам говори управо том осећању: Он бди. Не дрема. Величина васионе не одвлачи Његову пажњу од малености твог посебног бола. Јеремија је написао Плач међу рушевинама Јерусалима, окружен пустошењем толико потпуним да га је тешко замислити. А ипак, из те пропасти пише речи које су надживеле свако царство: „Милост је Господња што нисмо истријебљени, јер милосрђе Његово није престало. Обнавља се свако јутро, велика је вјера твоја“ (Плач Јеремијин 3:22-23). Приметимо: он не каже да су се околности промениле. Каже да је нешто призвао у сећање. Нада је у најмрачнијим временима често чин намерног сећања. За онога ко ово чита први пут: Јеремија се не претвара да је све у реду. Он бира, усред стварног разарања, да се сети онога што зна да је истина о Богу. За искусног верника: размисли да „обнавља се свако јутро“ значи да милост која ти треба за данас није потрошена јучерашњим даном. Његово милосрђе није ограничена залиха. Шта год ово јутро носило, а туга уме да учини јутра посебно тешкима, у њему има свеже милости која те већ чека.

    Прикажи данАудио доступан
  7. 7. дан

    Ништа нас не може раставити

    Данашње читање

    Размишљање

    Седам дана смо заједно ходали долином, а данас не стижемо на крај туге, већ на тло испод ње, тло које не попушта. Павле у Римљанима 8:35 поставља питање које звучи готово као изазов: „Ко ће нас раставити од љубави Христове?“ А затим, као да предвиђа сваки мрачан одговор који би људско срце могло да шапне, наводи их: невоља, жалост, гоњење, глад, голотиња, погибао, мач. Он не говори теоретски. Наводи псалам о томе да нас убијају цео дан. Зна како страдање изгледа изнутра. А онда долази једна од великих речи преокрета у целом Писму: „Али.“ Не уљудно неслагање, већ победоносно одбијање. „Али у свему томе надвладавамо за онога који нас заволи“ (Римљанима 8:37). Обратите пажњу на тај израз: не *упркос* овим стварима, већ *у* њима. Победа није у уклањању тешке ствари. Она је у присуству Онога који нас је заволео и који нас држи усред те тешке ствари, непоражен. Павле затим растеже језик до његових граница да би се уверио да ништа не прође кроз мрежу. Смрт. Живот. Анђели. Поглавари. Садашње. Будуће. Висина. Дубина. Свако друго створење. Он гради списак без празнина. Ништа у створеном поретку, а туга, ма колико разарајућа, припада створеном поретку, не може допрети у љубав Божију и извући вас из ње. За онога ко први пут чита, ово је најједноставније и најпотресније: Бог вас не може престати волети. Ни због чега што вам се догодило, ни због чега чега се бојите. За искусног верника, застаните уз речи „љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Римљанима 8:39). Та љубав није апстрактна. Она је смештена у Личности, у Ономе који је ушао у смрт и вратио се. Он вас није волео са безбедне удаљености. Ушао је до краја. И зато нема места на које вас ваша туга може одвести а да ту Његова љубав већ није била и да вас већ не чека. Нисте сами. Никада нисте били сами. И ништа, баш ништа, не може то учинити неистином.

    Прикажи данАудио доступан